Stvarno mi nekada ponestane inspiracije. Ali, šta da se radi, imam obavezu da pišem za YouthNow, pa moram da se držim ustaljenog fazona koji sam zacrtao otkako sam deo navedenog portala. Današnji tekst neće biti nešto dugačak, već ću se osvrnuti na jedan događaj koji je obeležio poslednje dane prethodnog meseca u mom životu.

Otišao sam na selo da se odmorim od svega što mi se izdešavalo u prethodnom periodu. Svež vazduh, obronci Fruške Gore − nakon oštre zime i umerenog proleća, došlo je leto, pa sam odlučio tamo da odem na odmor. Nisam se nimalo pokajao zbog toga − tamo imam babu i dedu koji su još uvek među živima, imam i mlađeg burazera od strica koji živi kod njih, imam i internet još od prošle godine (najzad smo ga uveli!), kao i kablovsku, i − šta ćeš više, raj i milina.

Bio sam i svestan činjenice da smo morali da dočekamo brata iz Novog Sada (on tamo studira), pa smo morali brzo da odemo. Pre nego što smo otišli, nisam bio besposlen − imao sam honorarne poslove, nešto malo volonterskih, za one stalne poslove na kojima sam konkurisao trenutno nisam baš nešto nadahnut, zato što uvek nađu radnika sa boljim predispozicijama od mojih. E, na selu sam bio pošteđen svega toga, iako još uvek živim u nadi da ću dobiti bolji posao jednog dana.

Ovo nije odmor koji dođe kao dobar dan. Ovo je vid odmora koji dođe kao vid svakodnevne pomoći ocu, koji živi i radi tamo, jer smo mu neophodni u ovako teškim trenucima, kad nema ni ko jelo da sprema, ni da čisti kuću, ni da usisava. Mama to sve mora da radi. Ali, svaki put kada dođem na selo, dobro se provedem. Nije nimalo sporno, poslednjih meseci je, štaviše, tamo veoma zabavno.

Kakvi su vaši seoski provodi?

Autor: Đorđe Vesković
Izvor slike: Pixabay.com