Istina je, kroz život ćemo proći kroz mnoga razočarenja i tragedije. Sve te stvari, koliko god bile bolne i strašne, izgrade nas baš u onakve ljude kakvi istinski treba da budemo i ojačaju nas.

Koliko god da nas je neko povredio, bilo nas ili nekog našeg bližnjeg, najzdravija stvar koju možemo da uradimo jeste ono što nam se možda čini i najtežim − da oprostimo.

Oprosti, čak iako te bes i tuga razaraju svaki put kada pomisliš na to.

Oprosti, ali nikad ne zaboravi.

Ono što nikada ne bi trebalo da zaboravimo, ma koliko god da se danas nalazimo u doba inkluzije i promovisanja tolerancije, jeste ono što smo do sada kao narod preživeli. I ne, ne mislim to nikako u vezi sa politikom, ma koliko god mnoge tragedije koje su našu naciju zadesile jesu potekle odatle. Mislim to baš sa stanovišta naroda − ljudi, a prvenstveno dece, kojima je proleće 1999. godine bilo jedno od ključnih i traumatičnih momenata detinjstva, pa i celog života. Čak i sama mogu svedočiti o tome, s obzirom na to da su moja prva sećanja baš iz doba tog proleća i svega onoga kroz šta smo prolazili tada.

Međutim, moja priča je samo jedna od hiljada i hiljada priča koje možete čuti od svake osobe koja je u vašem okruženju.

Često sam se pitala kako je moguće da do sada nigde nismo mogli da pronađemo neku zbirku priča od ljudi koji bi iz prve ruke opisali kako je tih 78 dana izgledalo i kako je uticalo na njih. Šta su radili u momentu kada su čuli prve sirene, koju priču su im roditelji ispričali u pokušaju da ih zaštite i da ih ne uplaše, gde su spavali i gde su se skrivali kada je bilo opasno?

Odgovor na moje pitanje je ubrzo stigao, kada mi je rođena sestra rekla da je poslala jednu od njenih brojnih priča iz vremena bombardovanja devojci koja je počela da sakuplja razne sadržaje iz tog perioda. Ona se zove Adrijana Jevtić i njoj treba da budemo zahvalni što je prikupljanjem raznih priča sklopila zbirku koja je od velike važnosti za svakoga ko je bio, ko jeste i ko će tek biti. Adrijana je rešila da ne dozvoli našim pričama da tek tako odu u zaborav, stoga ih je priredila i ovekovečila u knjizi koja će se zvati ,,Dnevnik jednog proleća – 78 dana“.

,,Da sam poznata ličnost, verovatno bih sad iskoristila onu izlizanu kliše frazu: ,,Ja sam zapravo samo obična žena, baš kao i svaka druga.“ Ali pošto nisam, mogu reći za sebe da sam jedna srećna, ispunjena tridesetjednogodišnjakinja koja uživa u malim stvarima. Mama sam devojčice od 15 meseci i u srećnom sam braku.“ − navodi Adrijana kada sam je pitala da mi kaže nešto o sebi da bismo je malo bolje upoznali.

Dodaje i da je od ranog detinjstva strastveni čitalac, stoga svaki slobodan trenutak i dan-danas provodi uz knjigu.
,,To je moj trenutak za relaksaciju, uživanje i učenje. Od rođenja ćerke me konstatno zapljuskuje talas inspiracije, pa se proteklih godinu dana bavim i pisanjem poezije za bebe i roditelje. Nakon završenog projekta „Dnevnik jednog proleća – 78 dana“ planiram da nastavim sledeći koji sam započela, a tiče se priča iz izolacije tokom pandemije korona virusa.“

Sa zadovoljstvom najavljujem Adrijanu kao moju sagovornicu, sa kojom sam malo više pričala o procesu prikupljanja priča i fotografija za ,,Dnevnik jednog proleća“, kao i o tome kada izlazi knjiga i gde ćemo moći da je uzmemo.

Šta te je inspirisalo da počneš da skupljaš priče o bombardovanju i kada si počela?

Neposredno pre diplomiranja na studijama turizma i hotelijerstva zaposlila sam se u struci i sada iza sebe imam skoro desetogodišnje iskustvo. Poslednjih pet godina sam radila u jednom od najpoznatijih beogradskih hostela kroz čija vrata je na dnevnom nivou prolazilo mnoštvo ljudi sa svih strana sveta. U Beograd bi ih maltene uvek doveo jeftin provod, ali velika većina bi bila zainteresovana i za našu burnu istoriju, pogotovo za događaje iz bliže prošlosti. Odlazili bi na organizovane ture gradom, u posetu Kući cveća, interesovali bi se za zgrade srušene tokom NATO bombardovanja 1999. godine i često bi baš one bile jedne od prvih lokacija koju bi obišli u našem gradu. Nakon toga bi se vratili puni pitanja i žedni informacija. Ja nikada nisam umela da im pričam o političkoj strani cele te priče, to sam prepuštala drugima, ali sam vrlo živo mogla da im opišem kako je ceo taj period izgledao kroz moje devetogodišnje oči. Pričala bih im kako sam spavala na zamrzivaču, kako sam strah izražavala nekontrolisanim drhtanjem i kako sam tri meseca preskakala torbu koju je moja majka spakovala prve večeri. Iznova i iznova sam prepričavala ta sećanja i slušala svoje kolege kako prizivaju svoja. I baš kao u crtaćima, odjednom mi se upalila lampica – ZAŠTO NE BIH ZAPISALA OVE PRIČE? I tako je krenulo…

Da li je proces čitanja prikupljenih priča bio emotivno naporan?

Ceo proces sakupljanja je bio prvenstveno neverovatno uzbudljiv za mene. Nisam mogla da poverujem da sam uspela da doprem do tolikog broja ljudi i da oni zapravo žele da podele sa mnom svoja najdublja osećanja i uspomene. Mnogi su i potisnuli ceo taj period, te je kopanje po starim ranama bilo prilično bolno i emotivno, ali im je donelo neku vrstu olakšanja, jer nisu ni bili svesni da nose taj teret. U zbirci ima svega – i smeha, i tuge. Svako je taj period doživeo na svoj način, neki vuku traume, dok drugi pamte najduži raspust u životu. Bilo je teško iznova i iznova čitati te parčiće životnih segmenata, ali sam sa svakom dobijenom pričom bila sve više i više sigurna u važnost ovog projekta. Zato nijedne sekunde nisam pomišljala da odustanem, koliko god teško i naporno u nekim trenucima bilo. Naravno, najviše su me dotakle priče o ljudima koji više nisu sa nama. Ta imena ću pamtiti i izgovarati dok sam živa − da se ne zaborave.

Koliko sećanja ćemo ukupno moći da pročitamo u zbirci „Dnevnik jednog proleća“?

Preko sto ljudi je podelilo svoja sećanja, neke od priča prate i fotografije, koje dodatno doprinose jačini priče i izazivaju buru emocija. Zamislite da čitate o strahu jedne devojčice od sedam godina, o tome kako se plaši da li će joj tatu odvesti, a onda okrenete stranu i vidite joj oči?

Da li bi posebno izdvojila neko iskustvo koje je na tebe ostavilo najveći utisak?

Izdvajanje bilo koje priče bi bilo jako nezahvalno, jer bi to značilo da nečiji doživljaj tako stresnog perioda vrednujem više ili manje. Ovo su realne priče, nisu fikcija i iz poštovanja prema svakom autoru ne mogu da izdvojim nijednu. Svaka sa sobom daje delić života i srca osobe koja ju je napisala.

Da li bi mogla sa nama da podeliš deo svoje priče iz tog perioda?

Ja sam tokom bombardovanja imala devet godina, živela sam u Ostružnici, nadomak Beograda, i naše naselje je često bilo na meti agresora. Ceo taj period sam doživela prilično traumatično i mislim da ću se celog života plašiti mraka i prodornog huka aviona. Evo jednog delića moje priče:

Većini ljudi je sećanje na to veče bilo vezano za gledanje ,,Esmeralde“. Mislim da smo mi bili među retkima u selu koji nisu imali Pink, tako da ne mogu da se poistovetim sa tom dramom oko prve detonacije i Esmeraldinog dramatičnog pada sa konja. Umesto toga, deka i ja smo u dnevnoj sobi gledali „Boj na Kosovu“. Neka meni do tada nepoznata drhtavica me je obuzela neposredno pre udara. Vazduh je počeo da treperi na čudan način, a bakine figurice da zveckaju u vitrini. Negde u daljini je jako odjeknulo, nekako tupo. Deka me je blago gledao i umirujuće se smeškao. Bez reči mi je poručivao: ,,Nemoj da se plašiš.“ Baba je uspaničeno trčala gore-dole po našem uskom hodniku i ponavljala:,,Nije to ništa, nije to ništa! Kamion je prošao, pa je lupio!“ Majka je te večeri spakovala torbu koju smo preskakali naredna tri meseca. Sećam se da je u njoj bilo lekova i donjeg veša. Pitala sam se − šta će nam? Gde bismo mi to mogli da pobegnemo i da moramo?

Kada ćemo moći da kupimo ovu knjigu i gde?

Knjiga bi, po trenutnom planu, trebalo da bude dostupna sredinom jula, a za početak će moći da se kupi direktno od mene, kao i na sajtu izdavačke kuće „Prometej“ kojoj sam neizmerno zahvalna, jer je ovaj projekat prepoznala kao važan i dala nam šansu da naše reči daleko odjeknu.

Šta je ono što bi poručila budućim generacijama?

Poručila bi im da ne mrze, da gaje baštu svog srca i uma i da je zalivaju samo ljubavlju, ali i  da ne zaborave. Zato je i nastala ova zbirka, jer smo mi, koji smo kroz to prošli, zaslužili da naša sećanja ne raznese vetar zaborava, a na našoj deci je da ih prenose dalje, i dalje, i dalje.

Adrijanu možete pratiti na Instagramu, gde postavlja divan sadržaj svoje porodice, knjiga koje čita, kao i tekstove koje piše.

instagram.com/adri_doing_things

Hvala Adrijani što je sačuvala naša sećanja od zaborava.

Pripremila: Jovana Filipović
Izvor: sagovornica Adrijana Jevtić
Foto-izvor: Adrijana Jevtić − privatna arhiva