Ovom su tekstu prethodila četiri neuspela teksta na kojima sam radila skoro dva meseca. Htela sam da ivučem iz njih ono najbolje, da ih utegnem… da puca. Da svaki ima smisao, rečenicu za pamćenje, pouku. Da budu zapaženi, deljeni, čitani… Možda bi mi i pošlo za rukom da sam se posvetila bar jednom od njih. Međutim, nisam. Upala sam u zamku rasplinuća, velikih očekivanja i perfekcionizma. Zadala sam sebi više nego što mogu postići i zamalo se izgubila.

Čak je i moja okolina primetila.

– Odavno ništa nisi nešto objavila!

– Nemam inspiracije – govorila sam.

– Ma, naišao ti je takav period, proći će – govorili su, kao da je inspiracija kakav gost koji često navraća, te da ga mogu uvek očekivati. Što je najgore, poverovala sam. Ne znam, valjda mi je tako bilo lakše. Da mi neko mene samu objasni.

A inspiracija sam ja.

Inspiracija si ti. Baš ti, koji živiš u tim skupljenim grudima i nosiš svoj konfekcijski broj za snove, ciljeve i dostignuća. Ja sam svoju inspiraciju uspavala. Rekla joj da ćuti i da bude dobra dok ne prođu bure. Ja joj nisam dala knjige da čita i filmove da gleda. Zar da se glava njome bavi u jeku ispitne frtutme.

– Nije vreme! Nemoj sada! Piši sutra, danas učiš… Kako misliš? Zar u čitaonici… Ne ide…

Za nove ideje nije bilo mesta i svaki put kada bi do uma pokušala da mi dobaci neki stih, rečenicu, dve, odbijala sam, pridikujući joj na ona četiri započeta teksta koja nisam u stanju da završim…

Nosimo u kodu, čini mi se, neka fino upakovana samosaplitanja u vidu podstreka – MOŽEŠ TI TO! NIKAD NE ODUSTAJ! SVAKI TRUD SE ISPLATI!

A nekad je i zdravije, i bolje odustati od loših načina kojima zauzdavamo život, od recepata koji nama nikako da daju proizvod sa slike. Od započetih priča kojima se ne nazire kraj kakvom se nadamo. Ništa započeto ne treba da zaustavi nešto bolje i perspektivnije što bi da se rodi. Samo treba izoštriti njuh da prepozna kada treba da odbaci trulo ili da namiriše potez koji obećava uspeh.

– POLAKO, ŽIVOT JE PRED TOBOM!

Najpodmuklija je laž koja zvuči lepo i svetlo i u koju se čovek lako uljuljka. Nije život samo pred nama, nego i u nama. Zašto preskakati ono što živimo sad?

Neće inspiracija pod ruku sa motivacijom i podstrekom zakucati sama od sebe na naša vrata, zajedno spremni da zasednu i stvore ono što očekujemo od njih.

Inspiracija je život, ovaj sad, sa tobom i u tebi. Budna duša koja osluškuje i koja struji kroz tvoju ruku dok zapisuješš redove koji su jedini siguran put za stvaranje ideja i njihovu realizaciju.

Na sred čitaonice, između jedne pravnice koja sprema pripravnički i jednog studenta medicine u čije štivo ne smem da pogledam… Zapisujem ove reči.

A ti, čitaoče, skoro pa uživo pratiš buđenje jedne inspiracije koja je dremnula mesec-dva i sada bi da požuri polako i kaže ti ovo sve.

Sve će se stići! Vrednom i predanom čoveku ništa ne može uteći. Usnuli i utučeni propuštamo sve. Šanse za uzlete i za posrnuća. A svako posrnuće nije ništa drugo do priprema za bolji i iskusiji let. Karijere će se izgraditi, ljubavi rađati, zavađeni miriti… Hoće! Zaista! Samo ako se trgnete da brodom što se Život zove, zakormilarite upravo vi. Jer, neće drugi nositi titule, zvanja, primati pohvale… Neće drugi učiti, neće drugi moći da rastu za vas i umesto vas.

I zato…

Enjoy the process – festina lente

Autor: Milica Šojić