Često nam se desi da se nađemo u situaciji iz koje mislimo da nema izlaza,
svetla na kraju tunela i jutra posle burne i neprospavane noći. Često sebe
dovedemo u različita stanja svesti tako što preopteretimo um, misleći da nam nema pomoći. Vodimo se onim da smo sami odgovorni za sve ono loše što nam se desi u životu i u tišini poglede usmeravamo ka gore, pitajući Boga šta smo mu mi to zgrešili. Postanemo figura u igri što se život zove, ni ne sluteći koliko smo se odrekli istinske slobode zarad nekog privremenog mira i spokoja.
Imamo drugare ali nemamo prijatelje. Imamo ljude za koje mislimo da bi došli u pola noći kada bi ih pozvali, ni sami ne razmišljajući o odgovoru ne kao opciji. Verujemo da bi ljudi bili spremni da urade bar deo onoga što smo mi za njih, ali najžalije je ono što se to uvek na kraju svede na naše verovanje, ali ne i na puku realnost. Koncept usluga za uslugu je onaj trenutak kada smo prestali da budemo ljudi, odnosno, onaj trenutak kada smo zaboravili na sve ono što je vredno i ljudski neophodno.
Udarili smo šamar ljudskosti i bez ikakve pobune prigrlili korist. To je
trenutak kada smo kao ljudski rod pali.
Istina, kao najsvetliji pojam koji bi trebali da upotrebljavamo što češće,
okrenula nam je leđa nakon dugog i mukotrpnog čekanja da je se setimo i da joj se vratimo.
Rizik je uvek bio taj koji nas je navodio na raznorazne ludosti, junačenja i
herojstva, jer samo rizikujući smo dolazili do prosvetljenja u smislu novog
iskustva i saznanja da smo probali nešto novo što nam je do sada bilo strano i nepoznato.
Treba ponekad rizikovati sve što nam je drago ne bismo li otkrili istinu. Živimo sličnim životima, imamo iste ljudske potrebe, a samo jedna od stvari koje su značajne nas međusobno razlikuje, a to je spremnost na rizik. Kako svane jutro, tako i nama započinje dan koji je sličan onom što je bio pre njega. Okruženi smo istim ljudima, gledamo ista lica svaki dan i pretvorili smo se u mašine koje sve što rade rade po nekom zamišljenom protokolu. U tom bunilu svega i svačega, rizik nam ostane kao svetla tačka i slamka spasa. Treba da rizikujemo kako bi videli ko nam je pravi prijatelj, ko bi nam sutra pomogao da nam se nešto desi i ko bi, bez obzira na sve, uvek bio tu uz nas. Treba rizikovati kako bi se suočili sa svojim unutrašnjim ja i pitali ga do kada planira da ide ovim putem. Rizikovati tako što ćemo prekinuti jedan lančani niz ustaljenih navika i uraditi nešto novo, e to je prava stvar. Ostati u tišini, povući se kada je to neophodno i ostati sam sa sobom je čin na koji nismo svi spremni, ali što pre to uradimo, biće nam desetostruko bolje i pitaćemo se što to nismo uradili ranije. Istina se ne da videti ukoliko je um zamračen, srce pusto a oči slepe, i zato treba rizikovati. Ne srljati glavom kroz zid i nanositi sebi povrede, ali svakodnevno na malim stvarima rizikovati kako bismo sredili neke stvari i bili u miru sa sobom, jer to je ono što je najvažnije.
Autor: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne fotografije: kindpng.com
