Svi znaju kako Isus izgleda. On je najoslikanija ličnost u umetnosti hrišćanskog sveta, svuda prepoznata po dugoj kosi i bradi, i ogrtaču dugih rukava – često je bele boje i mantiji, često plavoj.

No, da li je zaista izgledao ovako?

Verovatno ne.

Zapravo, ova poznata Isusova slika u stvari potiče iz vizantijske ere, od četvrtog veka nadalje, a vizantijske predstave o Isusu bile su simbolične – sve su se odnosile na značenje, a ne na istorijsku tačnost.

Zasnivale su se na slici ustoličenog cara, kao što vidimo u oltarskom mozaiku crkve Santa Pudencijana u Rimu.

Vizantijski umetnici, želeći da prikažu Hristovu nebesku vladavinu kao kosmičkog Kralja, izmislili su ga kao mlađu verziju Zevsa.

Ono što se dogodilo tokom vremena je da je ova vizuelizacija nebeskog Hrista – koja se danas ponekad prepravlja po hipi linijama – postala naš standardni model ranog Isusa.

Pa, kako je Isus zaista izgledao?

Idemo od glave do pete.

1. Kosa i brada

Kada rani hrišćani nisu prikazivali Hrista kao nebeskog vladara, prikazivali su Isusa kao stvarnog čoveka kao i svakog drugog: golobradog i kratko ošišanog.

Ali možda bi, kao neka vrsta lutajućeg mudraca, Isus imao bradu iz prostog razloga što nije išao kod berbera.

Smatralo se da opšta mršavost i brada razlikuju filozofa (koji je razmišljao o višim stvarima) od svih ostalih.

Stoički filozof Epiktet smatrao je da je to „prikladno prema prirodi”.

Inače, u grčko-rimskom svetu prvog veka biti obrijan i kratko ošišan smatralo se apsolutno suštinskim.

Izvrsna griva bujne kose i brade bila je pobožna karakteristika, koja se nije ukorenila u muškoj modi.

Čak je i filozof imao prilično kratku kosu.

Brada nije bila karakteristika Jevreja u starim vremenima.

U stvari, jedan od problema ugnjetača Jevreja u različitim vremenima bilo je njihovo identifikovanje kad su izgledali poput svih ostalih (tvrdnja iznesena u knjizi o Makabejcima).

Međutim, slike jevrejskih muškaraca na kovanicama Judaea Capta, koje je izdao Rim posle zauzimanja Jerusalima 70. godine, ukazuju na zarobljene muškarce koji su bradati.

Dakle, Isus je kao filozof „prirodnog” izgleda mogao imati kratku bradu, poput muškaraca prikazanih na kovanom novcu Judaea Capta, ali kosa mu verovatno nije bila jako duga.

Da je imao makar malo dužu kosu, očekivali bismo neku reakciju.

Jevreji koji su imali neurednu bradu i koji su imali malo dužu kosu odmah su se mogli identifikovati kao muškarci koji su položili Nazirejski zavet.

To je značilo da bi se određeno vreme posvetiti Bogu, da ne piju vino ili da se ne šišaju – a na kraju tog perioda obrijaće glave na posebnoj ceremoniji u hramu u Jerusalimu (kao što je opisano u Delima 21 poglavlja, stih 24).

Ali Isus nije održao Nazirejski zavet, jer su ga često nalazili da pije vino – njegovi kritičari ga optužuju da pije previše, previše toga (Matej, poglavlje 11, stih 19).

Da je imao dugu kosu i izgledao poput Nazireja, očekivali bismo komentar na nesklad između toga kako se pojavljivao i onoga što je radio – problem bi bio u tome što je uopšte pio vino.

2. Odeća

U Isusovo vreme bogati muškarci su za posebne prilike oblačili dugačke haljine kako bi javno pokazali svoj visoki status.

U jednom od Isusovih učenja, on kaže:

„Pazite se pisara koji žele da hodaju u dugim haljinama (stolajima) i pozdravljaju na pijacama, a imaju najvažnija mesta u sinagogama i počasna mesta na banketima” (Marko poglavlje 12, stihovi 38-39).

Isusove izreke se generalno smatraju tačnijim delovima Jevanđelja, pa prema tome možemo pretpostaviti da Isus zaista nije nosio takve odežde.

Generalno, muškarac bi u Isusovom svetu nosio tuniku do kolena, hiton, ženske dužine do gležnja, a ako biste ih zamenili, to bi bilo upamćeno.

Dakle, u delima Pavla i Tekle iz 2. veka, kada Tekla, žena, nosi kratku (mušku) tuniku, to je pomalo šokantno.

Ove tunike bi često imale trake u boji koje su se protezale od ramena do ruba i mogle bi se tkati kao jedan komad.

Na vrhu tunike nosili biste mantiju, himation, a znamo da je Isus nosio jedan od njih, jer je to ono što je žena dodirnula kad je želela da je on izleči (vidi, na primer, Marko poglavlje 5, stih 27).

Mantija je bila veliki komad vunenog materijala, mada nije bila previše debela, a za toplinu biste želeli da nosite dve.

Himation, koji bi se mogao nositi na razne načine, poput ogrtača, visio bi pored kolena i mogao je u potpunosti prekriti kratku tuniku.

Pojedini filozofi-asketi čak su nosili veliki himation bez tunike, ostavljajući gornji desni trup golim, ali to je druga priča.

Moć i prestiž mogli su se videti po kvalitetu, veličini i boji ovih mantija.

Ljubičasta i određene vrste plave ukazivale su na veličinu i poštovanje.

To su bile kraljevske boje, jer su boje za njihovo pravljenje bile vrlo retke i skupe.

Ali boje takođe mogu ukazivati na nešto drugo.

Istoričar Josif Flavije opisuje Zelote (jevrejsku grupu koja je želela da potisne Rimljane iz Judeje) kao gomilu ubilačkih transvestita koji su obukli „obojene mantije” – chlanidia – ukazujući da je to ženska odeća.

To sugeriše da pravi muškarci, osim ako nisu bili najvišeg statusa, treba da nose neobojenu odeću.

Isus, međutim, nije nosio belo.

Ovo je bilo karakteristično, zahtevalo je beljenje ili kredu, a u Judeji je bilo povezano sa grupom koja se zvala Eseni – koja je sledila strogo tumačenje jevrejskog zakona.

Razlika između Isusove odeće i svetle, bele odeće opisana je u Markovom poglavlju 9, kada trojica apostola prate Isusa na planinu da se mole i on počinje da zrači svetlošću.

Marko pripoveda da je Isusov himation (u množini reč može značiti „odevanje” ili „odeća”, a ne konkretno „mantije”) počeo da „blista, intenzivno belo, kako ga nijedna četka na zemlji ne može izbeliti”).

Pre preobraženja, dakle, Marko je Isusa predstavio kao običnog čoveka, koji nosi običnu odeću, u ovom slučaju neobojenu vunu, materijal koji biste poslali na izbeljivanje.

Rečeno nam je više o Isusovoj odeći tokom pogubljenja, kada rimski vojnici dele njegov himation (u ovom slučaju reč se verovatno odnosi na dve mantije) na četiri dela (vidi Jovan, poglavlje 19, stih 23).

Jedan od njih je verovatno bio talit ili jevrejski molitveni šal.

Na ovu mantiju sa resicama (tzitzith) Isus se posebno poziva u Matejevom poglavlju 23, stih 5.

Ovo je bio lagani himation, tradicionalno izrađen od neobojenog vunenog materijala kremaste boje i verovatno je imao neku vrstu indigo pruge ili niti.

3. Obuća

Na nogama bi Isus nosio sandale. Svi su nosili sandale.

U pustinjskim pećinama blizu Mrtvog mora i Masade, na videlo su izašle sandale iz Isusovog doba, pa možemo tačno da vidimo kakve su bile.

Bile su vrlo jednostavne, sa đonom od debelih komada kože sašivenih zajedno, a gornji delovi od remenova kože koji su prolazili kroz prste.

4. Karakteristike

A šta je sa Isusovim crtama lica?

Bile su jevrejske.

Činjenica da je Isus bio Jevrejin (ili Judejac) ponavlja se u raznovrsnoj literaturi, uključujući i Pavlova pisma.

I, kako stoji u Pismu Jevrejima:

„Jasno je da je naš Gospod potekao iz Judeje”.

Pa kako zamisliti Jevreja u ovom trenutku, čoveka „otprilike 30 godina kad je počeo”, prema Luki, 3 poglavlje?

Forenzički antropolog Ričard Niv stvorio je 2001. godine model Galilejca za BBC-jev dokumentarac, Sin Božji, koji je radio na osnovu stvarne lobanje pronađene u regionu.

Nije tvrdio da je to Isusovo lice.

Jednostavno je trebalo da podstakne ljude da Isusa smatraju čovekom svog vremena i mesta, budući da nam nikada nisu rekli da je izgledao prepoznatljivo.

Zbog svega što se može uraditi sa modelovanjem na drevnim kostima, mislim da se najbliža korespondencija sa onim kako je Isus zaista izgledao nalazi u prikazu Mojsija na zidovima sinagoge Dura-Europos iz 3. veka.

On pokazuje kako je jevrejski mudrac bio zamišljen u grčko-rimskom svetu.

Mojsije je zamišljen u neobojenoj odeći, a zapravo je njegova jedna mantija talit, budući da se na slici Mojsija kako razdvaja Crveno more u Duri na uglovima mogu videti rese (tzitzith).

U svakom slučaju, ova slika je mnogo ispravnija kao osnova za zamišljanje istorijskog Isusa od adaptacija vizantijskog Isusa koje su postale standardne: on je kratke kose i retke brade, a nosi kratku tuniku, kratkih rukava, i himation.

Pripremio: Nenad Stanković

Preuzeto sa: BBC na srpskom