Čudno je to kada te obuzme osećaj sete i tuge za periodom za koji si samo
slušao lepe priče i još lepša iskustva, čitao o njemu u knjigama i gledao slike
koje rodbina sa ponosom čuva u nekom starom albumu, znajući da se nekada
istinski živeo život. Dođeš na selo kod bake i deke, daju ti šoljicu bele kafe,
pokažu ti da se udobno smestiš u fotelju i otvore ti čudo što se čarobni album
nekadašnjeg života zove. U tim momentima dok listaš fotografije i u pozadini
slušaš šta koja predstavlja, vreme kao da stane. Sat, vetar koji je do pre par
trenutaka duvao i ptice koje su cvrkutale zastanu da čuju, vide i da se prisete
onog perioda za koji su mislili da mu nikada kraj doći neće. Obično se tu
omakne i po koja bakina suza radosnica što je proživela na taj način svoj
najlepši period mladosti, a tebi se srce stegne i dah zastane jer jedino što možeš
jeste da stvaraš slike pred očima kao na filmskoj traci ne bi li i ti malo ugrabio
zračka i svetlosti tog lepog života.
Tada nekada, živeo se život punim plućima.
Družilo se, odlazilo na izlete i ekskurzije i sa zadovoljstvom se svaki dan išlo u
školu znajući da je to period koji se samo jednom da proživeti. Poštovali su se
stariji koji su u gotovo svemu bili iskusniji od nas, maniri i način govora su bili
ono što se prvo primećivalo kada se pojavi neko nov, a plemenitost, razboritost,
ljubaznost i želja za znanjem su bile karakteristike koje su svaku osobu koja ih
je posedovala činile lepom. U svakom mestu se znalo ko je kakve naravi i šta od
koga može da se očekuje, a svoja prava, dužnosti i obaveze su znali svi bez
izuzetka.
Lepo je ako vas je ovaj deo do sada pročitanog naveo na neka lepa sećanja iz
prošlosti, ali sada dolazi ona surova istina kao čelična pesnica koja čeka da
udari svakoga od nas.
Mi danas smo postali robovi materijalnim stvarima koje ne vrede ni deo onoga
za šta ih mi smatramo. Nove generacije, milenijalci, savremena omladina, staro
i mlado, to uopšte nije bitno jer ovo važi za sve.
Želimo da imamo veliku kuću i skupocene stvari u njoj, da vozimo najnoviji
auto i da se oblačimo po poslednjom modi. To koje je veličine kuća je najmanje
bitno, skupocene stvari su na kraju dana samo stvari, auto je prevozno sredstvo
čija glavna svrha treba da bude da nas bezbedno odvede do određene
destinacije, a poslednja moda danas je stvar koju ni ne treba komentarisati.
Stalno želimo nešto novo, postajemo sve nezadovoljniji i nigde ne pronalazimo
onu istinsku radost koju smo kao deca dok smo se igrali u pesku imali.
Tako kliše a tako bolna činjenica je ta da smo na prirodu potpuno zaboravili, ne
znajući da nam bez pčela ne bi bilo života. Nije nam važno što se tajno vrši seča
šuma i što tamo neki ljudi ostavljaju smeće za sobom a da im se kanta nalazi pet
metara od njih. Deponije su pokazatelj kakav smo narod postali. Ni sami nismo
svesni koliko smo zagazili duboko u blato iz kojeg nam neće biti izlaza ako se
ne budemo osvestili. Vratimo se pravim vrednostima i ljudima bez kojih ne bi ni
za ovo malo današnje lepote u životu znali i imali.
Autor: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne fotografije: solutions360.com
