Život u 21. veku obiluje mnogim prednostima u odnosu na pređašnja vremena. Svedoci smo neprekidnog razvoja tehnologije, koja u raznim sferama olakšava obavljanje mnogih stvari. Dostupna su prevozna sredstva koja bi čoveku nekada izgledala nestvarno. Reklo bi se i da svako ljudsko biće ima veća prava nego ranije, da je borba za ravnopravnost i slobodu vrlo aktuelna. Većina ljudi koristi društvene mreže kako bi prekratili dosadu, saznali neke nove stvari i ostvarili komunikaciju sa ljudima širom sveta. Zamislite da, u modernom dobu, postoje ljudi koji žive potpuno nezavisno od svega navedenog, u okvirima svoje zajednice i ne prihvataju načela sadašnjeg vremena, ljudi koji odbacuju sve što je novo i drže se svojih starih principa. Takvo društvo postoji i naziva se Amiši.
Amiši su pripadnici konzervativne hrišćanske grupe u Severnoj Americi. Njihova istorija započeta je na evropskom tlu, 1693. godine, kada se jedna grupa švajcarskih i alzaških anabaptisa menonita odvojila od ostatka švajcarskog bratstva, predvođena Jakobom Amanom, po kome su Amiši i dobili svoje ime. Do odvajanja je došlo jer je Jakob Aman zagovarao stroža pravila i crkvenu disciplinu. Početkom 18. veka, Amiši su počeli da emigriraju u Severnu Ameriku, bežeći od ratova i siromaštva koju su zavladali Evropom. Nakon 1850. godine, došlo je do podele medju samim Amišima – jednu grupu činili su Amiši koji su prihvatali društvene promene i tehnološka otkrića, a drugu grupu sačinjavali su Amiši koji su se držali svoje tradicije i jasnih pravila.
Glavne crte amiškog života jesu poniznost, smirenost, odmerenost. Karakteristike poput ponosa, arogancije i oholosti ne postoje u amiškoj zajednici. Najveća vrednost jeste porodica. U njihovoj zajednici sve se temelji na očuvanju i proširenju porodice. S obzirom na to da je ova zajednica prilično zatvorena, brak se sklapa samo izmedju članova amiškog društva. Kako nema priliva novih gena, čest je slučaj rađanja dece sa urođenim oblicima defekta.
Što se tiče obrazovanja, Amiši smatraju da je osnovno obrazovanje sasvim dovoljno, nakon čega sledi uvođenje dece u praktičan rad. Oko 95% Amiša bavi se zemljoradnjom, dok se ostatak bavi zanatima, najčešće kovačkim i saračkim. Međutim, Amiši dozvoljavaju tinejdžerima od 16 godina da odu van amiške zajednice i žive jedan period u svetu koji je drugačiji od njihovog. Nakon toga, tinejdžer mora da donese odluku da li želi da ostane u zajednici ili bira moderan svet. Ovaj test naziva se Rumspring i završava se stupanjem u brak.
Amiši se ne fotografišu. Razlog tome jeste mišljenje da bi fotografije mogle da podstaknu ličnu sujetu. Takodje, u svojim kućama nemaju slike na zidovima, nameštaj je drven i glavna prostorija u kući jeste kuhinja, gde se porodica okuplja za obedom i planira sledeći dan. Kao što je pomenuto, Amiši ne koriste modernu tehnologiju jer smatraju da bi tehnologija razrušila njihovo jedinstvo podstičući individualizam. Kod njih su zabranjeni i muzički instrumenti izuzev harmonike, koja se svira na verskim obredima.
Kada je reč o oblačenju, Amiši i za to imaju svoja pravila koja mogu varirati od zajednice do zajednice. U nekim su dozvoljene isključivo crno-bele varijante, dok se u drugim dozvoljava korišćenje prigušenih boja. Još jedna zanimljivost kada govorimo o odeći jeste ta da je dugmad zabranjena. Odeća se pričvršćuje iglama ili se lepi na čičak.
Iako osobi koja ne može da zamisli svoj dan bez provere društvenih mreža, vožnje automobilom, korišćenja struje i želje da u životu postigne nešto više, sve ovo izgleda primitivno i čudno za vreme u kojem živimo, amiška zajednica broji sve više svojih članova. Da li stroga pravila koja određuju sistem života pripadnika Amiša uskraćuje osnovne stvari svakodnevice, da li bi trebalo da se prilagode svetu i dopuste uticaj tehnologija u svoj zatvoreni, skrojeni svet, jeste pitanje o kojem bi moglo da se raspravlja. Ipak, oni biraju da budu deo svog jedinstvenog sveta, izolovani od nekog drugog, ubrzanog i zamršenog života sa one druge strane. Da li biste mogli da budete član amiške zajednice? Miran život, koji nesmetano teče svojim tokom, udaljen od toliko informacija kojima je današnji čovek zatrpan, osećaj pripadanja, bliskost između ljudi koji su deo iste zajednice. Uzajamno pomaganje i oslonjenost čoveka na drugog čoveka. Zvuči primamljivo, ali, kao i sve na ovoj planeti, ima svoje dobre i loše strane. Ako, ipak, neko želi da postane Amiš, potrebno je samo da nauči njihov dijalekat, usvoji pravila lokalne amiške zajednice i prođe obred krštenja.
Pripremila: Jovana Janićijević
Izvor naslovne fotografije: amishvillage.com
