Satima sam razmišljala o tome kojim bih tačno rečima trebala da započnem
tekst o ovom neverovatnom čoveku koji nas je juče napustio, da bih došla do
zaključka da je Milan Subota, a od milja u narodu poznatiji kao Minja, bio
učitelj sve one blagoslovene dece koja svoja detinjstva pamte po njemu i
njegovim pesmama. Kažem blagoslovene, iskreno se radujući kao i pre
dvanaest, trinaest godina, kada sam i ja puštala pesme poput ,,Išli smo u
Afriku’’, ,,Deca su ukras sveta’’ i ,,Razbole se lisica’’ preko cd-a.
Blagoslovene, zato što su ta ista deca znala da uživaju u pravom detinstvu. U
vrtiću bi nam vaspitačica puštala gorepomenute pesme, mi bismo ih sa dečijim
žarom slušali i učili, da bi na kraju napravili predstavu i sa radošću pokazali
publici, roditeljima posebno, šta smo za njih spremili.
Komponovati muziku koja će pratiti tekst pesama koje su napisane za decu,
iako deluje lako, posao je koji mali broj ljudi ume da obavi, a u Minjinom
slučaju, i to veoma uspešno. Komponovati muziku uz koju će generacije i
generacije dece odrastati, zaista je za izuzetno poštovanje i skidanje kape, kako
to naš narod voli da kaže za nekoga koga visoko ceni, voli i poštuje.
Emisija ,,Muzički tobogan’’, čiji je bio autor i voditelj na RTS-u, bila je
emitovana osamnaest godina, predstavljajući rekordnu seriju po gledanosti i
popularnosti! Dragi čitaoci, to nije bilo pre pet vekova, to je naša bliska
prošlost. Kako u svakom žitu ima i kukolja, tako ni ovaj tekst neće biti posvećen
samo Minji i njegovoj veličini, iako je on to sa punim pravom zaslužio.
Ko nam je ostao posle Minje? Ko je ostao nakon čoveka koji je dobrim delom
zaslužan za dobrotu koju mi, kao deca koja su odrasla uz njegove pesme u
ovom surovom svetu, nismo izgubili? Ko će sada sa velikim žarom da vodi
muzičke emisije posvećene deci, da stvara, komponuje i piše? Roditelj čijeg
deteta će naći vremena i biti toliko srećan da objašnjava detetu zašto bismo išli
u Afriku, po žutu papriku?
Ne bih dalje dužila, iako imam još mnogo toga da kažem. Ne želim da skrnavim
sećanje na Minju i da tekst ima tužan kraj. Poenta je tu, samo treba malo
razmisliti.
Ponovila sam to sto puta, ponoviću i sada: Žao mi je današnje dece i njihovog
detinjstva, znajući da ono nije ni nalik onom kakvo smo mi imali.
Putuj, veliki dečače, i hvala ti za sve ono lepo što si nam za života priredio.
I da, naravno da sam slušala ,,Išli smo u Afriku’’ dok sam pisala ovaj tekst. 🙂
Autor: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne fotografije: wikipedia.org
