Lep je, sunčan, prolećni dan. Ptice ponovo poju svoju pesmu, zelenilo je prekrilo brda i doline. Divan dan da se prošeta, razgleda priroda i udahne svež zrak. Ali, šta se bjeli u gori zelenoj? Al’ je snijeg, al’ su labudovi? Nit’ je snijeg, nit’ su labudovi, nego smeće svuda razasuto. Kako smeću nije mesto u prirodi, isto tako ne paše ni u pesmi „Hasanaginica“. Zašto onda ljudi nastavljaju da za sobom ostavljaju tragove djubreta gde god se zatekli? Verujem da je to još jedno u nizu misterioznih pitanja na koje je teško pronaći pravi odgovor.

Rekli bismo da je takav potez divljački i stoga potpuno neprikladan za jednog civilizovanog čoveka. Ipak, biće da je takvo mišljenje pogrešno. Djubre se može videti svuda – na plaži, u rekama, pored puta, na ulicama. Kada bismo gradili sebe i druge korisne stvari, kao što pravimo divlje deponije, gde bi nam bio kraj. A možda baš zbog ove činjenice i ne možemo da napredujemo kao društvo, da se uzdignemo i rastemo.

Kako od čoveka koji ne razmišljajući baca smeće svuda oko sebe možemo da očekujemo da bude razuman i svestan drugih stvari, kada taj isti čovek nemarno zagađuje svoju sredinu, okruženje u kojem boravi, pritom ne misleći na posledice svojih postupaka.

Jednom smo organizovali akciju čišćenja mesta u kom živimo. Uzeli smo džakove u ruke, rukavice i krenuli u akciju. Odlično smo odradili posao. Mogli smo ponosno da pogledamo oko sebe i da ne vidimo smeće. Ali, već narednog dana, to bezobrazno smeće se odvažilo da se ponovo pojavi u našem vidokrugu i da nam se ruga svojim prisustvom. Čitav trud srušen je preko noći. Koje je onda rešenje? Kako ljudima podići svest o važnosti čiste i nezagađene okoline?

Ljudi se probude kada im reka poplavi kuće i useve, a zaborave šta su oni učinili toj istoj reci – preplavili je flašama, otpadom, a reka ipak nosi sve. Kada odnese, onda to više nije naša briga, postaje nečija druga. Čovek ne shvata da je cela planeta naša i da osim nas nema nikoga ko će da je čuva i da je ostavi u nasleđe svojim potomcima. Nije li sebično takvo razmišljanje? Kada ćemo se probuditi, jer nije dovoljno da se probudi jedan čovek; potrebno je da se probudi čitavo čovečanstvo.

Kakva je kultura čoveka koji oko sebe seje smeće? Da li su ekološka svest i kultura povezani? Ako to posmatramo kao vezu između nečega produhovljenog, što širi uske vidike i čini da budemo razumni i razbijemo granice ograničenosti, onda verujem da ova dva pojma jesu povezana. Jedan takav čovek zasigurno nikada ne bi mogao nehajno da uništava mesto na kojem živi. To onda znači da širenjem kulture širimo i ekološku svest, što daje dvostruku dobit. Ostaje da se reši zagonetka – kako ljudima približiti svest o ekologiji, prirodi i štetnosti koju istoj nanose? Počnimo od sebe, najpre, jer kada smo svesni sebe i sveta oko sebe, možemo da pomognemo drugima. Svoju decu treba da učimo pravim vrednostima i da im stavimo do znanja koliko je važno da brinu o prostoru u kojem provode svoj život. Tako ćemo početi da gradimo čistije okruženje, jer su mladi budućnost, ali ne zaboravimo da se deca ugledaju na svoje roditelje i ostale ljude koje uzimaju za svoje idole. To je jako važno! Neka svako počisti za sobom i već smo napravili korak napred za čitav svet.

Pripremila: Jovana Janićijević
Izvor naslovne fotografije: internetika.rs