Čitajući knjigu „Otpor“ argentinskog pisca Ernesta Sabatoa, ova rečenica podstakla me je na razmišljanje o tome koliko je današnji čovek zauzet i koliko brzo noć zameni dan. Jurimo, stalno negde jurimo, a mislim da ni sami ne znamo kuda smo se to uputili. Neprestano zatrpavamo sebe gomilom obaveza, zadajemo sebi zadatke samo da ne bismo ostali nasamo sa sobom. Zapravo, ne samo sa sobom, čovek ne stiže da se vidi ni sa svojim najbližima, sa prijateljima. Zanemarili smo međusobne odnose i okrenuli glavu na drugu stranu, želeći da postignemo uspeh. Kakav uspeh? Čiji uspeh? I koja je cena koju uspeh uzima zauzvrat?

Zvuči neverovatno, ali mnogi ljudi u toj svakodnevnoj trci ne stignu ni da jedu, a i ako stignu, to je obično s nogu, na brzinu. Pogled su nam ukrali monitori, bilbordi, mobilni telefoni. Misli su nam okupirane željom da se obogatimo, da steknemo moć i učvrstimo svoju poziciju na društvenoj lestvici. Da li je to najvažnije u životu?

Kada ste poslednji put zastali, odvojili slobodno vreme da radite nešto što će vam razgaliti dušu i podstaći na razmišljanje o istinski važnoj stvari – da li sam srećan? Čemu sva ta požrtvovanost i odricanje da steknemo stvari koje nas ne ispunjavaju i koje ne mogu da doprinesu našem miru i spokoju.

Tehnologija i druge promene 21. veka dovele su do bržeg ritma života. Više ne koračamo, već trčimo, i u tom trku ne stignemo da vidimo ništa što prolazi pored nas. Nemamo vremena da se osvrnemo, da usporimo i da se divimo lepoti trenutka.

Svoje dragoceno vreme poklanjamo poslu kako bismo zaradili platu da bismo preživeli, što predstavlja jedan začarani krug koji nas uzima u svoj sistem bezbednosti i sigurnosti, nemamo hrabrosti da plovimo nemirnim morima na uzburkanim talasima. Ponestaje nam odlučnosti da se otisnemo i probamo da živimo život na svoj način, izvan ustaljenih granica sistema. Sloboda. Često pominjana reč. Zar stvarno mislimo da smo slobodni pored toliko zakona i neoborivih pravila koji nam diktiraju život? Kako možete pomisliti na slobodu ako vas nešto sprečava da napustite posao koji ne volite, ako morate određene stvari da trpite zarad nečeg drugog? U toj brzini, sloboda se izgubila, a mozak zaražen informacijam ne stiže ni da primeti lance, već stvara iluziju slobode.

Čovek se u ovakvom vremenu gubi, više ni sam ne može da stigne da isprati sva dešavanja i ispuni svoja htenja. Možda nam svima treba jedan sat koji koristi Hermiona u knjizi „Hari Poter i zatvorenik iz Askabana“ – da imamo mogućnost da vratimo vreme i sagledamo stvari ponovo, možda bismo usporili.

Pripremila: Jovana Janićijević
Izvor naslovne fotografije: lingualatinadiscenda.wordpress.com