“Kakvu god ulogu da tumačiš, uvek postoji deo tebe koji se ogleda u njoj. U suprotnom, to nije gluma.”
Ovim citatom možemo opisati našeg današnjeg sagovornika. Aleksandra Ristoskog, mladog makedonskog glumca put je naneo u najveću džunglu na balkanskom asfaltu, u Beograd, gde je konkurencija među potencijalnim, budućim zvezdama domaćeg glumišta izuzetno velika. Ali on je oduvek znao da je gluma njegov pravi poziv i već neko vreme to i dokazuje publici koja ga u našoj zemlji trenutno može gledati u predstavama: “Usamljeni zapad”, “Tenor na zajam”, “Tramvaj zvani želja”, “Semper Idem”, “Norveška danas”, “Sumnjivo lice”, “Konjski zubić u našega cara” u Narodnom pozorištu u Somboru, “Magareće godine” i “Uspavana lepotica” beogradskog Pozorišta “Boško Buha”. Nagrađen je na festivalima „Dani komedije“ u Jagodini i XII Pozorišnim svečanostima „Festival pobednika festivala“ u Rakovici za najboljeg glumca za ulogu Maksa u predstavi “Tenor na zajam”. Takođe je nagrađen za najboljeg mladog glumca na 69. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine za ulogu Pastira i doktorice Mice u predstavi “Konjski zubić u našega cara”. Ljubitelji serija ga mogu gledati u jednoj od najgledanijih komedija na RTS-u – “Radio Mileva”.
Sa druge strane, bioskopska publika širom Srbije i regiona Aleksandra na filmskom platnu od ovog leta ima priliku da gleda u novom ostvarenju Milutina Petrovića “Nečista krv – Greh predaka” kao mlađanog Saroša, “slugu na tuđu radost i veselje koji nema svog mesta.” Ali šta je toliko posebno u njegovom liku? Možda vatreno srce čija pesma zadire duboko u dušu svakog zaljubljenog čoveka i seče je poput ledene sablje, prodoran pogled u kome se krije čitav spektar emocija, čija je nesrećna sudbina samo posledica tuđih grehova koji poput sablasnih senki lebde nad obrisima Vranja Bore Stankovića
YN: Čini se da su se mnoge stvari u tvom životu relativno brzo odigrale, od dolaska u našu zemlju, studiranja, do dobijanja statusa stalnog člana Narodnog pozorišta u Somboru. Iz ove perspektive, kako sada posmatraš čitav taj period? Da li su se tom prilikom neki dečački snovi ostvarili?
Aleksandar: Smatram da sam čin upisivanja Fakulteta dramskih umetnosti za mene je ostvarivanje dečačkog sna. Iz ove perspektive kad pogledam mojih deset godina u Beogradu pored profesionalnog bavljenja glumom, studiranje i život u istom me je formiralo kao osobu, i naučilo kako da se osamostalim i da se bavim sobom. Sve nakon studiranja je splet nekih srećnih okolnosti. Takva jedna okolnost je i moje zaposlenje u Narodnom pozorištu Sombor. Smatram da je to pozorište jako dobro mesto za mladog glumca, zato što dobiješ priliku da se oprobaš u raznim ulogama i tako dalje radiš na sebi kao glumcu.
YN: Koja je bila prva predstava u kojoj si zaigrao u našem glavnom gradu i šta misliš o beogradskoj pozorišnoj publici?
Aleksandar: Moja prva predstava u Beogradu je bila ,,Magareće godine” Branka Ćopića, u režiji Marka Manojlovića, u pozorištu Boško Buha. Nažalost, nisam imao priliku da igram pred odraslom publikom u Beogradu, pa i nemam neki odgovor za tu vrstu publike, ali zato jesam pred mlađom, za koju smatram da je najiskrenija pozorišna publika, ne samo u Beogradu, već bilo gde, stoga mislim da je važno i potrebno negovati je, kao i navići na kvalitetno pozorište, pozorište koje šalje bitnu poruku, zato što će upravo ti mališani biti naša večernja publika u budućnosti.
YN: Koje su najzahtevnije predstave u kojima si glumio što se tiče dečjeg, a koje što se tiče pozorišta za odrasle?
Aleksandar: Mišljenja sam da su sve dečje predstave zahtevne, upravo zbog toga što si pred najiskrenijom i najsurovijom publikom. Što se tiče večernjih predstava izdvojio bih “Semper Idem” u režiji Gorčina Stojanovića, “Tramvaj zvani želja” u režiji Juga Đorđevića, i ,,Tenor na zajam” u režiji Olje Đorđević.
YN: Gledali smo te u jednoj od najgledanijih serija ove godine, komediji “Radio Mileva”. Kako će se tvoj lik razvijati u drugoj sezoni? Da li se bolje snalaziš kao glumac u komediji, ili ti više “leže” dramski likovi?
Aleksandar: Što se tiče mog lika u seriji ,,Radio Mileva”, iskren da budem za sada još uvek ne znam, a što se tiče pitanja koji žanr mi bolje leži, osećam se prijatno i u jednom i u drugom, ali svakako eksperimentišem na oba polja, pa će se možda i sam odgovor javiti.
YN: Da li smatraš da će ti film “Nečista krv – Greh predaka” biti odskočna daska za mnogo veće i zahtevnije uloge?
Aleksandar: Mislim da ne mogu da smatram, ali mogu da se nadam.
YN: Kad smo već kod filma “Nečista krv – Greh predaka”, ljubav se predstavlja kao definicija tvog lika, ali se takođe može reći da je Saroš kao slojevit lik zapravo muški pandan liku Tašane, jer se na određeni način ogledaju jedan u drugom. Kada si pročitao scenario, na koji način si ti doživeo Saroševu borbu za ljubav, slobodu, normalan život?
Aleksandar: Doživeo sam ga upravo kako ste ga opisali. Svestan je svog statusa u društvu, te njegove emocija, strast, pa i želja za normalnim životom je dovoljan dokaz da je čovek koji se vodi svojim srcem, pre razuma. I znamo posledice takve odluke.
YN: Izjavio si jednom prilikom da je Saroš zapravo najčistiji lik u čitavom filmu. Sa druge strane, da li smatraš da je on u neku ruku žrtva tuđih grehova?
Aleksandar: Kada sam to rekao mislio sam da je Saroš lik najčistijih namera, koji na kraju zbog tuđih grehova upadne u vrzino kolo iz kojeg nema izlaska.
YN: Da li smatraš da postoje likovi iz klasične, ali i moderne književnosti a da su “pisani za tebe”? Koje su to uloge koje priželjkuješ, a da bi mogle da prezentuju tvoj talenat u najboljem mogućem svetlu?
Aleksandar: Iskren da budem nemam posebnih želja, više se trudim da se posvetim radu na ulogama koje dobijem i napravim ih najbolje što mogu.
Nastavak intervjua sa Aleksandrom Ristoskim možete pogledati na našem YouTube kanalu čiji se link nalazi ispod ↓↓↓
Razgovarale: Aleksandra Petković i Sofija Kostić
Foto i video produkcija: Milica Kostić
Montaža: Suzana Ševo i Bratislav Todorović