Kada neko spomene njeno ime i prezime, uvek nakon njega sledi epitet glumica, a potom i Trebinje. Bila je Vera, Ruška, Marta, Paraskeva, Riki Salom, Natalija, Mina i Vida, ali se nije dala prepustiti slavi neke od njenih uloga i uprkos svemu je ostala svoja. Nikad škrta na rečima, uvek buntovna i puna novih ideja, a talenat joj, uz neprekidan rad na sebi, služi kao nepresušni izvor iz kojeg proizilaze blistavo odigrane uloge koje i dan danas pamtimo. Dragi čitaoci, reč je o Nataši Ninković Šarenac.

YN: Jednom prilikom mi je jedna sagovornica rekla da je pitanje Kako ste? kliše i da mi niko neće dati pravi odgovor, no, smatram da se upravo kroz taj odgovor može saznati u kakvom se zapravo stanju nalazi sagovornik. Stoga, Nataša, kako se osećate i da li ste dobro?

Nataša: Hvala na pitanju, dosta dobro! Trenutno dosta radim, prepliću mi se tri projekta, što inače ne rado činim, ali specifična situacija u kojoj se svi nalazimo dovodi do raznih pomeranja termina, tako da je dosta čest slučaj da glumci trče sa jednog na drugi set. Pamtimo i periode kada se nije baš puno radilo tako da smo sad zahvalni. Privatno sam u fazi preseljenja, što je dosta stresno, ali meni prija to raščišćavanje i radujem se novoj energiji.

YN: Jovan Dučić je za Trebinje umeo da kaže da je to grad koji dočekuje svakog putnika- namernika širom raširenih ruku pod stogodišnjim platanima koje su obeležje ovoga grada. Trebinje, pa i sama Hercegovina, za svakoga ko je imao priliku da ih poseti predstavlja dragocenost vremena koje je uspeo da provede tamo. Po Vašem mišljenju, šta je ono zbog čega su ljudi fascinirani tim gradom i predelima koji se samo tamo mogu videti?

Nataša: Kada je Hercegovina u pitanju ja sam potpuno subjektivna i često se sama iznenadim kako ljudi reaguju na nju, jer sam uvek to doživljavala kao moj lični odnos, a ne kao neku univerzalnu lepotu. Za mene je to prostor oko Trebinja, a to znači: sunce, kamen, platani, smokve, sipak, vino, divna Trebisnjica, manastiri, miris Mediterana, ali i oštrina brda i specificni miris raznog bilja na istim.

YN: Srdačnost, hrabrost, gostoljubivost, ljubaznost i dičnost su samo neke od osobina koje opisuju ljude iz Hercegovine. Možete li za sebe reći da ste, iako dugi niz godina živite u Beogradu, ostali ona mala buntovna Nataša i da imate osobine koje krase neke od tih ljudi?

Nataša: Ne doživljavam Hercegovce kao buntovne. Oni su dosta mudri, umeju da se prilagode a potom da se nametnu. Ne volim te generalizacije ali recimo da je obično tako. Buntovništvo koje sam ja imala je povezano sa mojim karakterom. Danas, na zalost ili na sreću više to nisam. Imam neki mali prostor oko sebe na koji mogu malo da utičem i tuda se snalazim.

YN: Vaša prva pozorišna uloga je bila sa samo osam godina, i to u predstavi ,,Crvenkapa’’. Danas, kao i onda, većina dece se plaši dela kada vuk stupa na scenu, i bez obzira da li se radi o slušanju priče ili gledanju predstave, deca prekriju uši ili oči i ne žele da slušaju, odnosno gledaju dalje. Već pomenuta hrabrost je nešto što treba svakom detetu da bi uopšte izašlo na scenu pred toliko ljudi, a kamoli da zaigra u predstavi kao što je to ,,Crvenkapa’’. Sećate li se kako je došlo do toga da zaigrate u toj predstavi i da li je upravo ona bila prekretnica za Vaše dalje bavljenje glumom?

Nataša: Mislim da nije. Meni ie to bio prostor za igru, privlačio me taj svet, ali najviše se sećam nenormalne treme koju sam i tada imala na premijeri, i koja me je dugoo pratila kroz život. Do svoje 20. godine, a vec sam bila student FDU-a, nisam do kraja osvestila potrebu da hoću da budem glumica. Borila sam svim silama da to ne budem, a kada se osvrnem unazad tako i ispada. Voli me “onaj odoZgo” pa mi je stalno slao putokaze.

YN: Iz rodnog Vam Trebinja odlazite sa sedamnaest godina i upisujete glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Par godina kasnije, čuvena dvanaestorka a ujedno i prva klasa profesora Jevtovića postaje najuspešnija i predstavlja sam vrh katedre za glumu kome i dan danas novije glumačke klase teže da dostignu. Pored toga što ste svi bili izuzetno glumački nadareni, jedinstveni i dobri ljudi pre svega, šta je ono što biste izdvojili kao krunu vašeg zajedničkog rada?

Nataša: Mislim da smo dobro savladali pravopis, pa smo mogli posle da pišemo razne stvari. Naučila sam da je različitost dobra i produktivna i da kao glumci moramo da se prilagodjavamo, ali da uvek ostanemo svoji, i to je baš ono što vas izdvaja i zbog čega ste “izabrani”.

YN: Pročitala sam da Vam, kada ste bili primljeni na fakultet, pri izvođenju vežbi nije bilo najjednostavnije da tek tako pred svima iskažete svoje najdublje emocije koje ste nekada čuvali samo za sebe. Koliko je važno čoveku da se ne stidi svojih osećanja i emocija i da to podeli sa dragim ljudima kako bi mu bilo lakše?

Nataša: To je bitna stvar, ne samo za naš posao već možda i više za sam život! Ne stideti se onoga što osećate, i znati se pradati osećanjima ali i kada treba zadržati za sebe u korist pristojnosti i civilizovanosti.

YN: Glumica ste koja sa razlogom može da se pohvali brojnim ulogama koje nikada neće biti zaboravljene. No, uloga Rifke (Riki) Salom iz serije ,,Cvat lipe na Balkanu’’ je jedinstvena po mnogo čemu. Riki je bila uspešna balerina kojoj su karijera i život, zbog problema sa kostima i kičmom, počeli da idu silaznim putem. Posmatrajući nju sa strane i znajući joj sve vrline i mane, šta biste izdvojili kao suštinu njenog postojanja u seriji a da se može nazvati poukom?

Nataša: Riki Salom mi je jedna od najdražih uloga na tv-u jer mi je dala mogućnost da prikažem sudbinu jedne divne žene, buntovne za to vreme, okrenute umetnosti, prepunoj želje za životom i pravim odnosima, hrabre a samim tim i tužne jer takav stav je imao svoju cenu. Ima je i danas a kamoli u okupiranoj zemlji, i još da dolazi od jedne Jevrejke.

YN: Serija ,,Ranjeni orao’’, u kom tumačite lik Vukice, a koja je većim delom snimana u Trebinju, postigla je veliki uspeh kod gledalaca. Kakve Vas uspemene vežu za to snimanje i koliko Vam je pomoglo to što je snimana u Vašem gradu i među ljudima koji Vas vrlo dobro poznaju?

Nataša: ,,Ranjeni orao’’ je bila prva serija u tom žanru i bila je sa svim manama apsolutno osveženje, što ie rezultiralo ogromnom popularnošću i neodoljivom šarmu koji je imala. Dobila sam ulogu kao druga opcija, mislim, baš sam bila srećna što sam to mogla da radim u svom gradu. Šotra je recimo najlepši ambasador tog grada i te regije, jer je on prvi ”povukao nogu” i razne ljude zainteigirao tim predelima.

YN: Što se tiče pozorišta, kritičari su, pored izvođenja ,,Hede Gabler’’ Henrika Ibsena, najviše bili naklonjeni izvođenju ,,Gospođice’’ Ive Andrića. Koje uloge Vi najviše pamtite, kako u pozorištu, tako i na filmu?

Nataša: U pozorištu bih mogla izdvojiti razne uloge, ali kada je reč o filmovima, najbolje uloge su mi definitivno u ,,Spasitelju’’, ,,Klopci’’ i ,,Ajvaru’’. Ne merim uspeh nekog posla nagradama, ali ako bi gledali i po tome, sva tri filma su mi donela najveća priznanja. Nekako su te nagrade na filmu dolazile i kada im se nisam nadala, što nije slučaj sa pozorištem. Kada je reč o pozoristu, izdvojile su se ..Gospođica’’, ,,Heda Gabler’’, Suzana iz ,,Figarove ženidbe i razvoda,, ,,Tre sorele’’(Nera), Velika u ,,Transilvaniji’’ i jos neki klasici. Međutim, kada prođe vreme, izbledi sećanje na njih a i pogled postane zreliji pa vam se sve čini malo nebitnijim, prosto sam skoncentrisana na ono što dolazi.

YN: Brojni filozofi, psiholozi, sociolozi i mnogi drugi su uvek davali i imali moto kojim su se vodili tokom života i zahvaljući njime bili uspešni u istom. Kako bi kraj ovog intervjua završili nečim lepim, recite nam, postoji li neki moto ili rečenica kojom ste se uvek vodili a da znate da bi inspirisala čitaoca i dala pečat ovom intervjuu?

Nataša: Nikada se nisam rukovodila “krilaticama “ niti pamtila iste, iako ih ima genijalnih. No, često mi padne na pamet: ,,Ne sme čovek sve što može.”.






Razgovarala: Andrea Dobrosavljević
Izvor naslovne fotografije: Hello magazin, Mirko Tabašević