Svet koji je stvorio francuski režiser Gaspar Noe predstavlja samo delić njegovog genija. U njegovom svetu ne postoje tabu teme i raspravlja se o bitnim socijalnim i psihološkim problemima glavnih likova,koji su pametno isprepleteni u kompleksnost njihovih karaktera.

„Klimaks“ je film iz 2018. godine koji upravo prikazuje tamnu stranu kompleksnosti likova koji u njemu učestvuju. Dobitnik je nekoliko filmskih nagrada i nominovan za više od deset. Mnogi ovaj film smatraju za kontraverzno delo, kao i većinu filmova ovog režisera zbog tematike koja se vrti oko droge, seksa i raznih ljudskih devijantnosti. Gaspar Noe u svojim filmovima istražuje dubinu ljudskih problema, morala i prevazilazi granice koje retko koji režiser ima hrabrosti da pređe.

Fabula u „Klimaksu“ se vrti oko grupe plesača koji završavaju probu u praznoj školskoj sali, a potom organizuju žurku koja će ih odvesti u propast. U nekom trenutku, plesači shvataju da im je sangriju neko „začinio“ drogom LSD.

Svaki lik nam na početku filma govori nešto o sebi, poput kratkog video intervjua, a zatim film počinje epskom scenom njihovog plesa koja je sama po sebi umetničko delo unutar umetničkog dela. Likovi se kasnije međusobno upoznaju, stvaraju konekcije i polako kreće početak njihovog kraja, bio to kraj njihovih života ili mentalne stabilnosti.

Scenografija je fascinantna, kao i fotografija i sve zajedno daje prigušeni ambijent, pa se i sam gledalac oseća zarobljeno u svetu koji film prikazuje. „Klimaks“ odiše energijom koja može biti jako neprijatna za publiku, pa je i zbog toga ovo mnogo više od običnog horora. U njemu nema vrištanja, krvi, čudovišta i ostalih elemenata horor žanra, već predstavlja pravi psihološki horor, koji nas ostavlja prestrašenim upravo zbog činjenice da sva dešavanja mogu biti itekako realna.

Razni umetnici su izveštavali o posledicama i efektima halucinogenih droga, a jedan od njih je i pisac Oldos Haksli koji je govorio o nestajanju socijalnog filtera u svojoj knjizi „Vrata percepcije“, koji je neophodan da bi opstali u društvu i bili prihvaćeni u zajednici. Noe je na različit način obradio istu temu, na nov i moderniji način i samim tim, namerno ili nenamerno, napravio jasnu paralelu sa ovom temom koja je mučila mnoge mislioce. Rejv kultura je takođe bitan segment kompletnog filma, koja je sve zastupljenija i kod nas u Srbiji. Elektronska muzika ima etiketu muzike čiji su uživaoci problematični, ali kroz nju se plesači u filmu i pre intoksikacije LSD-jem izražavaju i na taj način je Noe bar na par minuta skinuo stigmu koja se vrti oko nje.

Film ima jak faktor šoka na gledaoce, zbog scena i tema kao što su abortus, moralni zakoni koji se krše, kao i smrti i samog „tripa“ koji LSD uzrokuje, a glavna zvezda je mlada i talentovana glumica i plesačica Sofija Boutela, koja je izvanredno iznela svoj lik i na taj način zauvek ostavila trag u modernoj avangardnoj kulturi.

Gaspar Noe nam nefiltrirano prikazuje kako mali okidač može da nam u potpunosti poremeti moralne kompase, svest i podsvest, kako halucinogene droge potpuno razbijaju socijalni konstrukt „lepog ponašanja“ i kako nam za neku vrstu slobode treba jako malo. Suprotstavlja ideju same slobode, bilo to kroz ples ili drogu, kroz ovo delo razumemo da ljudski um nije nimalo jednostavan i da se u njemu kriju razne izopačenosti koje se mogu godinama potiskivati. Moral je subjektivna kategorija koju Gaspar istražuje na potpuno drugačiji način i skida baš taj socijalni filter sa svojih likova. Na taj način, „Klimaks“ je postao jedno od najautentičnijih dela urbane kulture 21. veka.

Autor: Bojana Zlatković
Izvor naslovne fotografije: Tumblr