Igor Miklja je bio jedan od pretpoznatljivih lica koja su vedrila i oblačila nekadašnji Treći kanal Radio-televizije Srbije, kako iz prezenterskog, tako i iz uredničkog ugla. Danas ga možemo gledati putem SBB-ovih kablovskih platformi u emisiji „Sportlight“ koja se emituje na njihovom Sportklubu i zahvaljujući kojoj se vratio onome po čemu ga je publika najviše upamtila tokom ranih dana njegove karijere, a to su sportske emisije, mada je na 3K bio jednako primećen i dobar i u zabavnim programskim formama poput noćnog programa „Oko ponoći“ ili emisije „Generalna proba“, posvećenoj odabiru novih glumačkih talenata koji su kao nagradu dobijali učešće u nekoj od RTS-ovih serija.

No, vratimo se na sadašnjost. Gledaoci koji nemaju SBB-ove usluge ništa ne gube po pitanju praćenja Igorovog podkasta „Sportlight“, jer po premijernom prikazivanju navedena emisija biva okačena i na oficijalni Jutjub kanal ovog serijala. Kroz nju su u godinu i po dana emitovanja prošle eminentne ličnosti iz sveta sporta koje su govorile o dešavanjima iza sportskih terena. Sve je ovo uticalo da Igor Miklja bude odabran za sagovornika portala YouthNow, a teme o kojima smo nas dvojica pričali su raznovrsne: počeci njegovog rada u svetu novinarstva, da li je dobijao neki savet od svog slavnog oca, političkog novinara Dušana Miklje, uticaju 3K na novonastale TV stanice, poslednjim danima ovog nikad prežaljenog kanala i borbi za njegov opstanak kroz moguću prodaju, kao i o danima koje je proveo između gašenja 3K i „Sportlight“-a, uspehu koji je postigao naveden podkast, kao i o svojoj deci.

1. Kako ste odlučili da uđete u svet novinarstva i kakav vam je savet dao vaš otac, legendarni politički novinar Dušan Miklja?

U svet novinarstva sam praktično ušao nesvesno od malih nogu. Nisam se, naravno, u tom periodu bavio novinarstvom, ali je okruženje, tj. posao mog oca sigurno uticalo da posredno i neposredno osetim atmosferu i draži te profesije. Otac je u periodu od moje pete do osamnaeste godine bio dopisnik Tanjuga iz Istočne Afrike sa sedištem u Najrobiju, pa zatim u Italiji u Rimu i Njujorku iz Ujedinjenih Nacija. Posao dopisnika agencije, za razliku od dopisnika dnevnih listova, je mnogo zahtevniji jer je praktično na dežurstvu stalno, kada god se desi neka vanredna situacija, a u područjima iz kojih je izveštavao vanredne stvari su bile svakodnevnica. Tako je na neki način „žrtva“ takvog posla bila cela porodica, jer se nemalo puta dešavalo da krenemo negde na odmor van grada i da se isto veče vratimo zbog državnog udara u nekoj afričkoj državi ili atentata na papu Vojtilu u Vatikanu i slično. Tako sam od malena hteo – ne hteo upijao sve ove događaje i zauzimao neki svoj stav. Sećam se da sam vikendima obožavao da odem sa ocem do Stampa Estere – sedišta stranih dopisnika u Rimu, ili u zgradu Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, ne zbog zanimanja za novinarstvo, već da bih provodio bar neko vreme sa njim, jer je ostalim danima, kada smo i ja i sestra išli u školu, bio stalno odsutan. Kakav god da je razlog i ovo je verovatno uticalo da nerv novinarstva i ta atmosfera postanu deo mene.

Što se tiče nekih saveta koje mi je dao otac u ovom poslu, najiskrenije nije ih bilo jer je nekako on pripadao pisanoj školi novinarstva, a ja sam se našao u televizijskoj sferi koja ima sličnosti, ali i razlike, tako da se jedan drugom nismo mnogo ili uopšte „mešali“ u posao i tako je ostalo do danas. Sugestije ili kritike koje mi daje su iz ugla običnog TV gledaoca.

2. Kako ste baš došli do 3K, prve komercijalne televizije na ovim prostorima, i da li je taj kanal bio vaš prvi izbor za rad davne 1989. godine?

Na Treći kanal sam došao igrom slučaja, mislim nekih manje od godinu dana od njegovog osnivanja. U to vreme sam imao neke pokušaje kao teniser i pravio pauzu zbog povrede lakta. Vratio sam se iz Amerike i, razmišljajući kako da popunim vreme, svratio do Doma pionira u Takovskoj, gde je tada bio smešten 3K, i ponudio tadašnjem gl. uredniku Mići Jovanoviću usluge prevođenja, jer su imali dosta programa na engleskom. Prihvatio je i posle par dana, pošto je čuo da igram tenis, pitao me je da li bih probao da prenosim mečeve sa teniskog turnira u Barseloni jer nisu imali nikoga ko bi to radio. Nisam imao nikakvo iskustvo, ali ga je malo ko od tada zaposlenih mladih ljudi tamo imao. Preživeo sam taj prenos i rečeno mi je da ću biti par meseci na probi, pa će videti da li ostajem. Za taj probni status mi niko nikad nije rekao da je prestao i uz određene pauze ta proba traje evo već trideset godina.

3. Kao jedan od ljudi koji su stvarali 3K, možete da se ponosite time da ste uveli neke sadržaje čije su koncepte iskopirale i digle na viši nivo neke novonastale televizije koje su se pojavljivale od 1994. pa nadalje. Kako danas gledate na tu činjenicu, koja televizija je, po Vama, najviše kopirala „trećekanalske“ ideje i koje prepisne i unapređene ideje smatrate uspešnom?

Kada me danas pitaju, a to često rade, zašto se ne napravi opet nešto slično 3K, mislim da je to nemoguće. Jednostavno se u tom trenutku stvaranja pogodila ekipa mladih ljudi punih entuzijazma i energije koja je stvarala program u nemogućim materijalnim, pa i tehničkim uslovima, u odnosu na velikog brata RTS i kasnije novoosnovane televizije. Puno toga je bilo prepušteno svakoj vrsti improvizacije, ali su mašta i kreacija bile presudne. Teško je nabrojati šta je sve od emisija proizvedeno iz te male radionice, ali smo imali i podršku i saradnju svih esnafa bitnih za ovaj posao, tako da su praktično taj program sa nama stvarala sva viđenija imena iz sveta glume, muzike, sporta, umetnosti itd…

Iz specifičnosti njegovog funkcionisanja ne mogu da kažem da je ijedna od novonastalih televizija preuzela koncept 3K jer je teško zamislivo da bi neko nekoj sličnoj mladoj ekipi dao toliko prostora i slobode koju smo mi  sticajem okolnosti imali, pa i mogućnost da ekperimentišemo i grešimo bez većih posledica.

Treći kanal živi kroz ljude koji su na njemu radili, a danas su na drugim televizijama. Zaista sam fasciniran kada vidim da 15 godina od prestanka rada gotovo da nema televizije gde ne rade ljudi sa 3K – Ivana Zarić, Nebojša Višković, Marija Kilibarda, Voja Nedeljković, Dragan Pešikan, Slobodan Šarenac, Irina Vukotić, Duška Vučinić, Tanja Peternek i mnogi drugi.

4.  Kad već spomenuh programski koncept, saznah i za to da ste Vi, kao tadašnji urednik programa, i Voja Nedeljković, kao zaštitni znak među prezenterima ove kuće, uspeli da tužite Pink 2003. zbog toga što je „ružičasta televizija“ prepisala idejni koncept vašeg „3K dura“ za svoju emisiju „Niko kao ja“ koju je vodila Tijana Dapčević. Kako iz uredničke prizme gledate na ovaj slučaj 18 godina kasnije i da li je rešen po vašim zamislima te godine?

Sećam se tog slučaja kada je bez ikakvih makar minimalnih obzira prekopiran ne samo koncept „3K dura“, već su preuzeli i učesnike koji su pevali identične pesme! Koliko pamtim, mislim da ih nismo tužili, ali smo napravili paralelni spot gde se ista učesnica pojavljuje na programu 3K i Pinka sa istom pesmom! Hteli smo da ovu apsurdnu situaciju očigledne krađe ogolimo do kraja, ali kao i mnogo ozbiljnije stvari u ovoj zemlji, posle dan-dva čuđenja i zgražavanja niko se više nije obazirao na to.

5. Otišli ste sa 3K prvi put 1996. nakon što ste podržali tadašnje zimske proteste, a vratili se posle čuvenog 5. oktobra 2000, kada ste je vodili kao glavni i odgovorni urednik programa tokom zadnjih šest godina njenog postojanja. Godine 2001. donet je čuveni kontroverzni Zakon o radiodifuziji, zvanično sproveden 2006. godine, po kom su bile predviđene dve opcije za 3K – da se proda ili da se ugasi u slučaju nedostatka kupaca. U to vreme su na TV tržište pokušale da uđu: nemačka RTL grupa i italijanski Mediaset u vlasništvu Silvija Berluskonija, a 3K je hteo da kupi upravo RTL, po uzoru na ono što je uradio u Hrvatskoj 2004, kada je treći program državne televizije prodat upravo RTL-u. U Hrvatskoj je postojala podrška ljudi da se realizuje taj projekat, a šta je falilo da se tako nešto uradi i u Srbiji do 2006?

Treći kanal je neshvatljivom odlukom Radiodifuznog saveta, danas REM-a, i pasivnom ulogom države, praktično likvidiran. Jeste novi zakon predviđao transformaciju RTS-a u dva kanala, ali nigde nije rečeno da treći treba ukinuti. Nikada mi neće biti jasno zašto država nije ponudila frekvenciju i program 3K na tenderu za nacionalnu dozvolu nekoj od inostranih tv kuća koje su bile i te kako zainteresovane. Pa Hrvatska je po istom zakonu prodala njihov treći kanal RTL-u za 50 miliona evra. Vrednost našeg 3K je bila veća, ali, eto, naša država se odrekla prilike da u svoj budžet ubaci milionske sume novca.

Moj odgovor koji mi je godinama kasnije potvrdio jedan od učesnika akcije je da nikome od domaćih TV stanica nije odgovaralo da frekvenciju 3K dobije neka moćna TV kuća jer bi ih to ugrožavalo u podeli budžeta od marketinga. Tako je ovde po ko zna koji put nadvladao lični i privatni interes u odnosu na interes društva i države, a Treći kanal je bio žrtveni jarac u toj igri.

6. Da vas je RTL kupio, u kom bi pravcu išla njihova programska politika – da li bi bio zadržan bar deo tada postojećeg 3K kadra ili bi sve radnike smenili i postavili svoje kadrove na njihovo čelo? Znam samo da bi pretežno program bio komercijalniji u odnosu na ono što je stari 3K radio.

Nije samo RTL bio u igri, već više značajnih TV kuća. Ja čak nijednom nisam imao priliku da pričam, ili me niko nije kontaktirao iz RTL-a. U svakom slučaju, da se to preuzimanje desilo sigurno bi se obezbedilo da svi zaposleni na 3K ostanu u radnom odnosu u nekom garantovanom roku od godinu ili dve. Izvesno je da bi komercijalni faktor imao prednost, što je i prirodno kada neko ulaže kapital, ali bi taj kapital dao i veću mogućnost zaposlenima da realizuju neke svoje ideje.

7. Šta ste radili između gašenja 3K i dolaska na Sportklub, gde radite emisiju „Sportlight“, u okviru koje sa eminentnim sagovornicima govorite o tome šta se dešava iza utakmice?

Način gašenja 3K je kod mene stvorio neku besmislenost rada na televiziji. A i gde sam mogao da radim? Na RTS-u koji prstom nije mrdnuo da nas zaštiti? Imao sam ponude da odćutim sve i dobijem neko „dobro“ mesto na RTS-u, ali je moj odgovor bio konferencija za štampu gde sam kao odgovorne za činjenje štete prema državi gašenjem 3K je označio i rukovodstvo RTS-a koje nije umelo ili htelo da odbrani 3K. Time sam svesno sebi zatvorio vrata u toj kući. Na druge televizije nisam mogao moralno ni etički jer su one svojim paktom zatvorile vrata mogućnosti da 3K preživi. U svakom slučaju zasitio sam se u tom trenutku tog posla i očigledne nepravde.

Osnovao sam producentsku kuću koja je sniimala film Nikite Milivojevića „Jelena, Katarina, Marija“. Sa Draganom Pešikanom sam bio producent tog filma koji je većinski sniman u Njujorku, tako da je to bilo jedno potpuno novo i osvežavajuće iskustvo. Film nije zabeležio neki impresivan uspeh, a jedan od razloga je da je više umetnički nego komercijalan, ali, eto, mogu sebi da ubeležim u postignuća da sam izgurao snimanje i emitovanje jednog filma. Po povratku iz Njujorka dobio sam neobičnu ponudu da budem sekretar za sport u Beogradu i na toj poziciji sam se rekordno kratko zadržao, nepunih 6 meseci. Krenuo sam ambiciozno sa željom da uradim mnoge stvari, između ostalog potpisao i dobijanje prvog ATP turnira u Beogradu 2009, ali su to ipak pozicije gde se mnogo meša politika i stomak normalnog čoveka ne može da svari tu kombinaciju odnosa. Da se našalim, uzleteo sam kao spejs šatl a tresnuo na zemlju kao meteor posle 6 meseci i napustio tu poziciju.

Put vas nekad odvede u nepredviđene pravce. Sticajem okolnosti, sarađivao sam na nekom promotivnom spotu sa telekomunikacionom kompanijom Abatel, a oni su me posle mesec dana pozvali da vodim predstavništvo u Srbiji jer su bili oduševljeni rezultatom koji im je obezbedio spot. Na moju primedbu da nikakve veze nemam sa tom oblašću ostali su imuni i insistirali da probam. Rekli su da ima ko da brine o tehničkim detaljima, da im treba čovek koji ima puno kontakata, a da misle da sam to ja. Tako sam skoro 5 godina vodio predstavništvo ove američke kompanije iako to, moram da priznam, nije bio posao koji me je ispunjavao. Nekako sam u istom trenutku ja rešio da odem, a oni da zaustave biznis u Srbiji.

U tom periodu sam negde shvatio da mi nedostaje kreativnost, energija i mašta pravljenja TV emisija, programa i slično, pa sam počeo da razmišljam o povratku u te vode i ponovo oformio producentsku kuću čiji je prvi projekat bio putopisni serijal „Putevima sporta“ snimljen u Kataru i Americi. Eto, tako je to nekako spontano krenulo ponovo.

8. Da li ste zadovoljni uspehom koji je postigla navedena emisija/podkast serijal „Sportlight”?

Emisija „Sportlight“ je zamišljena kao neki drugačiji pristup sportu i njegovim najpoznatijim protagonistima. Više se bavi tim fenomenološkim aspektom sporta, jer se kroz sport sve prepliće, i ekonomija, politika, biznis, kriminal, kultura, poezija, do pozitivnih primera za mlade. Stvarno jedno šaroliko polje za priču. Zadovoljan sam prijemom emisije, gledanošću i reakcijama, što je svakako zasluga mojih sagovornika, gde gledam da ne zaluta neko ko nema šta da kaže.

9. Koliko godina imaju vaša deca i da li su odlučila da pođu vašim i stopama vašeg oca Dušana Miklje?

Imam četvoro dece. Moja ćerka iz prvog braka Danica je već velika i ima 25 godina, bavi se nekim potpuno drugačijim poslom od medija. Ostali, Marko (7 godina), Mia (9) i Darija (12) ne pokazuju nikakav afinitet prema novinarstvu, bar u ovoj fazi, a potpuno su ravnodušni prema mom pojavljivanju na TV-u. To su već generacije koje imaju neka svoja interesovanja koja, čini mi se, roditelji mnogo teže razumeju nego što je bio slučaj sa našom generacijom i roditeljima. Tik-tok, autotjun muzika, ili kako se već zove, i slično, treba napora da se to shvati…

10. Da li danas gledate ostale TV kanale, šta mislite o današnjim TV licima i koga biste posebno izdvojili kao najboljeg prezentera/novinara među mlađom generacijom onih koji su ušli u TV biznis (s posebnim naglaskom na to da je TV posao u zadnje vreme rezervisan pretežno za žene)?

Baš malo vremena provodim uz TV. Uglavnom to činim kada su sportski događaji u pitanju. Iz tog razloga nemam baš najbolji uvid o današnjim TV licima, pa ne bih mogao da izdvojim neko posebno ime. On nije tako mlad ali sviđa mi se npr. stil, odmerenost i način vođenja emisije koji ima Miloš Milovanović sa N1.

Što se tiče opšteg utiska o mlađim kolegama, ne bih bio previše kritičan. Mislim da u profesionalnom smislu, bar tako deluje, spremniji stižu na TV, ali ih ograničava ukalupljenost TV programa i šema.

11. Šta biste danas poručili mladima?

Ovo bi nekako mogao da bude nastavak odgovora na prošlo pitanje. Programska šema koja je na većini televizija rigidna i ograničavajuća ne treba da vas sputa da imate inicijativu. Dragoceni su novinari i voditelji koji predlažu nešto, a ne čekaju da dobiju zadatak od urednika. To je u ovom poslu jedini način da se ostvarite. Niko vas ne čeka i ne otvara vam vrata tog posla tek tako. Vaša ideja, mašta, energija i vera u to što radite i vrata će se sama otvoriti.

Zahvaljem se Igoru Miklji na odazivu, verujem da ste uživali u ovom razgovoru. Uz sve to, u zaglavlju teksta možete videti i odabrane skrinovane momente iz njegove sadašnje emisije „Sportlight“, a i nešto malo što je sačuvano iz njegove „trećekanalske“ arhive.

Intervju sa Igorom Mikljom vodio: Đorđe Vesković

Izvori skrinovanih fotografija – Jutjub kanali: „Sport Light“, „Retro Televizija“ i „Dušan Kaličanin“