Nisam bio baš srećan kao drugi moji vršnjaci. Imao sam izuzetno težak život čije breme i dalje nosim sa sobom. To na meni može lako da se primeti. Zato ću u narednim redovima dati priču o portretu mog života i moje porodice.

Rođen sam kao osoba sa posebnim potrebama, ali nikad nisam dozvoljavao da se to primeti u odnosu sa drugim ljudima. Polazilo mi je za rukom. Ono što ljudi iz vanrodbinskog okruženja nikada nisu mogli da primete je to što imam i brata koji je četiri godine mlađi od mene, i to je bolje po mene, jer dovoljno je bilo da znaju tako malo o meni na početku, a onda da postupno otkrivaju ostale stvari.

Ne mislim da sam u osnovnoj školi bio najpopularniji. Bilo je popularnijih ljudi u drugim odeljenjima od mene, a najviše u susednom odeljenju VIII-2 (ja sam bio VIII-3), ja sam samo popunio taj čarobni krug popularnosti. Ta popularnost je više bila usiljena, jer mi se čini da sam i u osnovnoj i u srednjoj školi zauzeo mesto nekome darovitijem.

Sa očevom rodbinom sam uglavnom razgovarao o temama koje su nam zajedničke i bliske, isto tako i sa majčinom, ali, pogrešio sam to što sam od majčine rodbine tražio da istraže stvari koje su meni bliske, a to je, recimo, vrsta muzike koja je najmanje komercijalna. Npr. kad bi njih pitao za pančevački elektro-pop dvojac „Buč Kesidi“, oni ne bi znali da kažu da li su čuli za njih, pre bi mi rekli: „Znamo pesmu „Idemo do hodnika“, ali ne znamo ko je peva i kako izvođač izgleda.“ Kada ih pitaš, recimo, za De Vita, oni bi znali odmah da povežu njegov lik sa bilo kojom pesmom dotičnog izvođača. Oni znaju za sebe dovoljno, ne bih da ih usavršavam, to su neke stvari na koje nikako ne mogu da utičem.

Zbog svega navedenog, prema majčinoj rodbini nisam nikad osećao nikakvu uzajamnu ljubav, kao i zbog toga što sam imao obavezu da ih nekad posećujem jednom ili dvaput u mesec dana. Sada se sve pretvorilo u jednom u dva-tri meseca, i čim bih tamo došao, zatekla bi me jadna atmosfera. Video bih ujaka samog, bez ičije pomoći od strane ljudi koji nisu njegova deca, video bih dedu koji se bori za život, a nepromenjeno mu je stanje, i šta ima tamo da tražim? Apsolutno ništa. Ne sećam se čak ni ujakove pokojne žene, nikad nisam osećao nikakvu uzajamnu ljubav jer apsolutno nismo imali nikakva zajednička interesovanja. Osećao sam samo poštovanje i apatičnost. Pre bih rekao da je bilo više apatije nego poštovanja. Baš zbog toga što nikoga nisam brzo zavoleo, nisam ni hteo da dođem na svadbu mog brata od ujaka 2008. godine. U međuvremenu su se skupila i neka druga interesovanja, pa sam shvatio da mi je bolje da uložim kvalitetno vreme u neke druge stvari nego da izgubim 40-ak minuta vožnje uz neki smarački radio koji pušta samo narodnjake i sve hibridne podžanrove, a koji je odnedavno ponovo u etru mog grada Sremske Mitrovice.

I da sam često dolazio kod njih, ponosio bih se time kako mi je sve bedno i kako nisam imao srećan život. Ovako, za sada dolazim jednom u tri godine. Nisam životno ispunjen i zbog toga ne dolazim često, čak ni kada krsnu slavu proslavljaju, jer bi mi se onda probudio apetit zato što torte donose sve njihove snajke, zetovi, svekri, svekrve, tetke… Zato mi je lakše da mi mama po povratku donese određenu količinu i da pojedem sve u skladu sa određenom merom. Ovako, kada je naša slava Sveti Jovan, i kad oni dođu u goste, tad se osećam lakše jer mogu da se nalazim u bilo kom kutku svog stana, a ima i manje apetita kod mene.

Pre bih rekao da su glavni krivci za moje loše detinjstvo bili ljudi kojima sam bio okružen, kao i način na koji je porodica vodila svoju politiku. I ja sam tu imao pomalo neke zasluge jer zbog čestih selidbi nisam mogao da se družim s ljudima s kojima sam želeo, da se viđam s njima izvan školskih aktivnosti. Sada sam ogorčen na te stvari jer je laičnost karakteristika koju nimalo ne podnosim. Isto tako ne podnosim ni površnost, a to su dve stvari kojima su se članovi moje porodice rukovodili. Ni na te stvari nisam mogao nikako da utičem, jer su oni znali za sebe i svoje potrebe, i više su ulagali u moje zdravlje nego u tehnička čudesa. Zahvalan sam im na ulaganje u moje zdravlje, a i razumem situaciju u koju sam upao. Bilo je nerealno da dete koje je tada krenulo u prvi razred zna sve živo, a isto tako je bilo i nerealno da sa ovako teškim životnim stanjem ima i dial-up internet. Ja takav internet nisam nikad dočekao zbog finansijske i teške životne situacije u kojoj sam se nalazio, pa sam morao da sačekam uvođenje ADSL-a 2009. godine. Nisam nimalo zakasnio, ništa nisam ni propustio, zar ne?

U svakom slučaju, ovo su sve mane mog života i moje porodice. Nisam želeo nikog da uvredim, želeo sam samo da iznesem svoje viđenje stvari koje su me okruživale.

Autor: Đorđe Vesković
Izvor naslovne fotografije: Pixabay.com