„Moja godina odmora i opuštanja“ je knjiga američke spisateljice iransko-hrvatskog porekla, talentovane Otese Mošfeg. Prvo izdanje ugledalo je svetlost dana 2019. godine i od tada je ovo delo doživelo ogroman uspeh. Otesu smatraju za jedan od najhrabrijih glasova nove američke književnosti, koja na jako surov način opisuje živote svojih likova, gde kroz romantizaciju, ali i kritiku realnosti prikazuje najbolnije i najdivnije trenutke ljudskog života. Neka od njenih poznatijih dela su „Nostalgija za drugačijim svetom“ (Homesick for another world) kao i „Ejlin“ (Elieen).
Kroz ovu priču pratimo mladu bezimenu devojku u svojim kasnim 20-im koja ostaje bez roditelja, prolazi kroz nezamislivo žaljenje i odlučuje da želi da hibernira godinu dana kako bi joj se „svaka ćelija u telu preporodila“ i kako u njoj ne bi ostao više ni trag tuge i patnje. Ona će to ostvariti tako što odlazi kod psihijatra koji joj bez imalo premišljanja prepisuje lekove za smirenje i spavanje, a njen život postaje dešavanje koja ona ne može da kontroliše. Polako gubi sebe i svoj identitet u nadi da će se jednog dana probuditi kao potpuno nova osoba.
Tekst je napisan u prvom licu, pa čitalac oseća neverovatnu povezanost i intimni odnos sa glavnom junakinjom.
Naša naratorka je bela devojka u Americi, izuzetno lepa i privlačna, vitka i pametna, koja poseduje puno novca koji su joj nakon smrti ostavili njeni roditelji. Ona je svesna koliku privilegiju ima da izvrši ovaj eksperiment, jer nema potrebu da radi, osigurana je i spremna da proživi sledeću godinu u snu. Radnja se odvija 2000. i 2001. godine u Njujorku, pre 9. novembra, gde ona većinu svog vremena provodi u svom stanu gledajući filmove iznova i iznova. Spisateljica pravi profil mizantropa, koji ne voli ljude i izoluje se od njih, jako je drska i nezainteresovana, pa nju kao lika možemo doživeti kao nekoga ko nije dopadljiv, nekoga poput Kamijevog „Stranca“. U knjizi nema puno likova, a jedan od njih je njena najbolja prijateljica Riva, kao i Trevor, muškarac u životu glavne junakinje koji je odbija i povređuje, dok ona to radi Rivi. Zanimljivo je da priča najmanje prati romantičan odnos Trevora i naratorke, što je u današnjoj kulturi jako očekivano, jer je narativ devojke u umetnosti u XX i XXI veku fokusiran na odnos sa muškarcem i „srećan kraj“ kada muškarac konačno prihvata ženu koja ga toliko želi.
Međutim, Otesa ovim obrtom pravi jednu mnogo realniju priču koja se vrti oko prijateljstva, gubitka, samouništenja i tuge.
Naratorka se sve vreme oseća odvojeno od sebe ili bar to želi, da proživi život kao duh i zaboravi sve ono što je boli. Međutim, njen cilj nije da ona bude drogirana u bukvalnom smislu te reči, već da bude potpuno nesvesna sebe i svog okruženja, da obriše kod kojim je napisana i jednog dana počne ispočetka. U jednom trenutku čak i kaže kako ona ne želi da se ubije, već sasvim suprotno.
Mošfeg u ovom delu na zanimljiv način reprezentuje gubitak i žaljenje, koji su glavni uzrok teške depresije njene junakinje. Smrt roditelja, koji joj nisu pružili ljubav, u njoj rasplamsava neopisivu tugu sa kojom ona ne zna kako da izađe na kraj, pa samim tim vidimo to da, kakvi god roditelji bili prema svojoj deci, teško je ne voleti ih i ne brinuti o njima, iako oni to možda njoj nisu pružili. Ona govori kako je kao mala često spavala sa svojom majkom, koja je bila alkoholičarka, što je na kraju i ubilo. Njeno spavanje predstavlja utešno mesto u njenom sećanju gde je ona nešto zajedno radila sa svojom majkom i gde su one zajedno provodile vreme, što je njoj izuzetno falilo u detinjstvu.
Žaljenje je jedna od najtežih tema o kojoj pisac može pisati, jer taj kompleksan pojam u sebi nosi ogromnu krivicu, bespomoćnost, izgubljenost i prazninu. Upravo je zbog toga ona spavala. Spavala je jer nije znala šta drugo da radi.
Foto izvor: Pinterest
Autor: Bojana Zlatković
