Наш саговорник, млади писац Милан Ружић, рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету у Београду, на одсеку за општу лингвистику. У част Међународног дана матерњег језика који се обележава 21. фебруара, Милан открива зашто млади данас све мање користе своје писмо – ћирилицу, које су последице тог губитка по нашу културу и како то спречити.
1. У којем тренутку се родила жеља за писањем?
Одувек сам био опседнут манијакалном жељом за читањем, али за писањем никада. Наравно, уколико искључимо препевавање познатих песама ради увесељавања друштва. Негде крајем 2013. године, почео сам интензивно да се дружим са једним од својих омиљених песника Матијом Бећковићем. Он је нешто приметио у мом изражавању, закључивању и емоцијама када говоримо о књижевности, па га је то, како је он рекао, навело да ме пита да ли ишта пишем. С обзиром на то да је одговор био негативан, он ме је натерао да напишем 20 страница било чега и да му пошаљем. Након послатих 20 страница којечега, рекао ми је, као да то не изискује никакав труд, да напишем још 100 страна. Потрајало је неколико месеци, а онда сам му послао. Матија је ишчитао и рекао ми да он мисли да је то савршен материјал за прву књигу. Рекао ми је да пошаљем књижевном критичару ког највише уважавам, а у то време сам пратио рад Желидрага Никчевића, па сам дошао до мејл адресе издавачке куће „Штампар Макарије“ у којој је Никчевић био главни уредник. Послао сам му рукопис и он се јавио после неколико дана одушевљен прочитаним и понудио ми да штампамо моју прву књигу која је објављена под насловом „Некад, неко, негде“. То је био почетак и саме похвале на таквом почетку, родиле су жељу за писањем.
2. Ко или шта је Ваш највећи извор инспирације?
Највећи извор инспирације су свакако друга дела која прочитам, одслушам, погледам или шта већ у зависности од уметности. Врло чврсто стојим иза речи да писац увек ствара, а тренутак када у глави створено треба да пренесе на папир, ствар је само и једино његовог језичког умећа. То за столом је, након брушења у мислима, занат. Нова књига, која би требало да буде објављена у Лагуни негде у априлу, цела је настала у дугим шетњама које обожавам и из којих црпим снагу за све. Свакога дана преко 20 километара по планини и човек мора доћи до неких одговора и идеја. Наравно, сама идеја да сам писац, или да важим за писца, довољно је инспиративна да тера на покушај да се на том пољу буде бољи, иновативнији и блискији с речима.
3. Према Вашем мишљењу, који је највећи узрок тога што млади данас све мање пишу својим писмом – ћирилицом?
Мислим да је пре свега питању негативна традиција прогона ћирилице, прво од стране аустроугарске власти када су све новине у Србији биле штампане латиницом, што је довело до тога да народ научи латиницу како би читао вести са фронта и на списковима тражио имена својих ближњих, да би се тај прогон, како законодавно, тако и на сваком другом плану, наставио за време владавине Јосипа Броза Тита. Данас, када окупатора више нема, дошла је технологија која нас приморава да користимо латиницу, јер су тако објаве, књиге, клипови и све остало видљивији на интернету. Дакле, главни кривац је неких 150 година активног прогона писма једног народа. Мислим да се за ћирилицу треба борити свим снагама, не само због њене савршености као писма, већ и као идеје да су језик и писмо вододелница нације. Нама се полако намеће та мантра о свету без граница, па корпоративни капитализам прерушен у псеудокултуролошки глобализам тежи да денационализује све ради тржишта. Поништава се свака различитост и најмањих народа само да би свима биле исте потребе, односно, да потражња за истим стварима расте. Очувањем ћирилице, чувамо свој језик и свој идентитет. Неки већи песимисти би рекли да ћемо чувањем ћирилице сачувати успомену на свој народ.
4. Шта младима данас највише одвлачи пажњу од неговања сопствене традиције, културе и матерњег језика?
Недвосмислено, интернет и школство. На интернету се форсира горепоменути глобализам и идеја да цео свет треба да се уједини, не говорећи по коју цену и не подсетивши људе да је то немогуће, а у школама је уз припреме, електронске дневнике, одборе, тимове, онлајн наставу, фокус са образовања пребачен на папирологију, а деца стасавају пакујући своје главе у мобилне телефоне, јер су убеђена да ако на интернету имају податке о свему, нема потребе држати их у глави. Уосталом, овде су године рада искључиво на штету српског народа донеле неку врсту презира према својој култури дефинишући је као нешто заостало, непотребно и нешто што је претња напретку. Међутим, заборављају да је наша књижевност, уз нека сјајна достигнућа из других уметности и науке, управо оно што нас чини великом културом, значајним народом са огромном историјом, која је као један од већих драгуља уграђена у круну европске и светске културе. Младима треба показати колико је велика њихова култура, традиција и језик, шта је све у оквиру њих стварано, али то мора да се уради системски, првенствено кроз школство које је, као што већ рекох, маргинализовано и обесмишљено.
5. Зашто је данас потреба за читањем све мања, а све се више времена проводи гледајући у екране телефона, компјутера или телевизора?
Уверен сам да разлог лежи у томе што се у овом времену врши деконструкција човека која ће као резултат имати поновну изградњу човека као некога ко ће бити искључиво корисник, а не стваралац или власник било чега. Биће му одузета слобода. Народ, занесен интернетом и друштвеним мрежама, не види шта се догађа, а и уколико види, ипак прибегава тој линији мањег отпора ради очувања комфора који му је из неког разлога уступљен, али по цену које није свестан. Све чешће чујемо фразе да је све написано, да је све смишљено, али имамо и онај аспект неисплативости, а живимо у времену када је материјализам постао религија, па нико неће да се бави стварима које вам доносе духовни профит, а не материјални. Време је кратке форме и брзих информација, а књиге се, по својој природи и времену које је потребно уложити у читање, не уклапају у те нове трендове.
6. Уколико се не потрудимо да очувамо нашу културу, традицију, веру и језик, какве ћемо последице осетити поводом тог губитка?
Последица може бити само једна, а то је губитак идентитета и свођење на горенаведене кориснике. Бићемо само бројеви и информације које ће бити значајне за довођење на власт политичара и њихово смењивање. Дакле, наша улога остаће искључиво потрошачка и гласачка. На то ће се свести човек који је некада био духовно, мислеће, емотивно биће. Дакле, изгубићемо себе, своју слободу и своју државу. Када човек изгуби оно што га човеком чини, он не постаје ништа. Он нестаје. А то је, мени се чини, ужасна последица. Човек би уместо врхунца еволуције постао њен највећи промашај.
Pročitaj i: Nataša Ninković – Različitost je uvek dobra i produktivna
7. У ком делу процеса одрастања данас, деца и млади се све више удаљавају од свог језика и писма?
Највише се удаљавају у периоду старијих разреда основне и у средњим школама, наравно, не сви и не на исти начин. Међутим, то је природно и касније се врате себи. У тим узрастима се јури за трендовима и актуелним утицајима долазили они са запада или истока. Проблем лежи у онима који свесно занемарују језик и писмо, неко ради лакшег функционисања у својој професији, а неко због рада у страним компанијама или на другим местима. Језик и писмо могу поново постати важни, само је битно да их неко од познатих личности промовише, али ко када су све познате личности које су важне данашњој децу суштински неписмене.
8. Који је савет младима како да сачувају традицију своје земље, веру, културу, језик и писмо?
Једноставно треба да користе свој језик, да пишу својим писмом, да се заинтересују за своју културу и слободно им се може гарантовати да ће на тај начин у својој земљи наћи једнако узбудљиве, чак и много узбудљивије, јер су у њиховом генетском коду, приче, ситуације, људе који ће их фасцинирати више од било које глобалне иконе, иако имамо и таквих у нашем народу.
9. Омиљена књига и зашто баш та?
Ово је врло тешко питање, али да вас не бих оставио без одговора, можда би било згодно навести три књиге које су моји фаворити, а написане су у овом веку. Наравно, нису ми омиљене књиге, али их сматрам врхунцима и класицима иако су, може се рећи, тек написане. У питању су „Слобода“ Џонатана Френзена, „Обитељ“ Захара Прилепина, а од домаћих сасвим сигурно „Осама“ Владимира Кецмановића.
10. Омиљени цитат?
Нисам неки претерани љубитељ цитирања, али рецимо да ме је одушевила једна Паскалова реченица која ће сад, након свега изговореног о култури скраћивања и брзих информација, звучати нелогично, међутим, посматрам је из угла писца и лингвисте. Он на једном месту пише: „Написао бих ти краће писмо да сам имао више времена.“
Саговорник: Милан Ружић
Фото/извор: инстаграм налог Милан Ружић
Аутор: Јована Голубовић