EPSKI JUNAK U MODERNOJ BAJCI
„Netko bješe Strahiniću bane.”
Ovogodišnji FEST proslavlja svoj 50. rođendan, a film koji je dobio tu čast da otvori pomenuti filmski festival, jeste ekipa filma „Strahinja Banović”, u režiji Stefana Arsenijevića. Nakon skoro šest meseci putovanja po svetu, ovaj film premijerno je izveden i u našoj zemlji, a od septembra meseca, naćiće se na redovnom repertoaru bioskopa. Iako neće skoro doći u naše bioskope, a ipak je osvojio glavnu nagradu na prestižnom festivalu u Karlovim Varima, ipak je privukao pažnju velikog broja kako strane, tako i domaće publike.
U trajanju od skoro sat vremena i trideset minuta, gledaoci će moći da imaju uvid u to da li bezuslovna ljubav možda ipak ima svoje granice, da li su stereotipi vezani za rasizam i dalje veoma prisutni kako u svetu, tako i kod nas, ali i umeće prilagodljivosti jedne epske pesme modernim junacima i onome što oni danas nose kao teret.
Mladi bračni par poreklom iz Gane, Strahinja i njegova žena Ababu, deportovani su iz Nemačke u Beograd, nakon bezuspešnog pokušaja da se otisnu na Zapad. U Beogradu, smeštaj su pronašli u okolini u jednom migrantskom centru. O njihovoj prošlosti ne znamo mnogo, jer se njihova borba za opstanak odvija upravo u ovom trenutku. Iako nema previše dijaloga između glumaca, neverbalna komunikacija srž je objektiva kamere. Njih dvoje su mladi dvadesetosmogodišnjaci koji žele da ostvare svoje snove, baš kao i svi ostali, ali u tome nastaje problem, na njih ne gledaju kao na sve ostale. Prvih pola sata filma, a možda čak i malo više, dolazi do izražaja jedan od tri ključna elementa filma, a to je stereotip, odnosno rasizam. Iako glavni lik Strahinja (Ibrahim Koma), opstaje uprkos raznim izazovima koje mu donosi što boja kože, što položaj u kojem se nalazi, odnosno, to što nosi etiketu samo sa jednom veličinom, a to je – migrant. Strahinja, mladić poreklom iz Gane, jeste Strahinja Banović, a današnjica njegovo je bojno polje. Ono što sam primetila, jeste da je reditelj Strahinji dao od svake osobine po malo, što inata, što ljubavi, i od stereotipne slike napravio čoveka, sasvim običnog, jednostavnog, koji se bori da sebi stvori bolje uslove za život.
Pročitaj i: FEST : 50. Jubilarni filmski festival
„Ljubi tvoju ljubu pod čadorom.”
Sredina, ali i kraj filma donosi priču koju krasi emocionalni, odnosno ljubavni element. Burne reakcije prikazane su okom kamere kroz neverbalnu komunikaciju, gde je stepen glume doveden do perfekcionizma. Nosilac većeg dela filma, odnosno prelomnog momenta jeste Strahinjina žena, Ababu (Nnay Mensah–Offei) koju, za razliku od Strahinje, malo više pogađa to što je ne gledaju kao pravu osobu, kao čoveka, nego kao migranta. Ono što sam ja mogla da zaključim jeste da je Ababu imala taj trenutak koji je samo prelomio to da više neće da se pravda nikome, jer kao neko ko je imao svoj život, svoju prošlost, ne želi da se te budućnosti odrekne. U pravom smislu reči „GRANICA”, Ababu se nalazi na raskršću između ljubavi, odanosti i svojih snova. Scene koje slede odvijaju se u migrantskim centrima Srbije i Mađarske, gde se prikazuju surovi uslovi pokušaja i odricanja ljudi, ili da se vrate, ili da nastave put u nepoznato, sa napomenom da možda čak i tamo gde su se uputili neće uspeti.
„Pomalo je takijeh junaka,
Ka’ što bješe Strahiniću bane.”
Naš glavni junak poneo je teret koji podrazumeva odlaženje iz svoje države, dolazak u nepoznato i pokušaj da se prilagodi tom nepoznatom. Stefan Arsenijević otkrio je da je inspiraciju za ovaj film pronašao u mladiću koji je stvarno proteran iz svoje rodne zemlje, deportovan u Beograd, gde je pokušao da dočeka kraj tog beskonačno dugog procesa dobijanja azila, koji na kraju izgleda nije dočekao. Dalje napominje, da sve ono što je u filmu je realno, ti statisti su migranti, ti problemi sa kojima se suočavaju relano postoje, ti ljudi koje gledamo preko ekrena su stvarni. Nakon objedinjenja sva tri glavna elementa, dolazim do zaključka da film pokazuje mali, ali sasvim surovo istiniti deo onoga što ljudi, da, nazvaćemo ih ljudima, jer oni to jesu, prolaze, a to je ono što je i poruka ovog filma. Jedan junak na bojnom polju, bez puške, sablje ili bilo kojeg oružja, okružen uvredama, izdajama, porazima, razmišljajući o tome gde će ga put sutra navesti i da li će se probuditi.
Film nosi jaku poruku o jednoj modernoj seobi naroda, o tome da i dalje su zastupljeni stereotipi, elementi rasizma, ali i da na vrhu te piramide ipak može da stoji ljubav, kao jedini izvor snage koji je potreban ovom svetu.
Autor: Jovana Golubović
Izvor: pr služba CEBEF
Foto izvor: NOIZZ, Maja Medić, Dušan Milenković
