Jedan od najkritikovanijih reditelja današnjice, Gaspar Noe, na ovogodišnjem FEST-u predstavio je svoje ostvarenje iz 2021. godine pod nazivom „Vorteks“. Ovo ostvarenje bilo je premijerno prikazano na festivalu u Kanu. „Vorteks“ je najnovija priča neumoljivo šokantnog argentinskog reditelja, predstavljena na francuskom jeziku, kao i njegovi ostali filmovi. Noe je svoj prvi film objavio 1998. godine (Sam protiv svih), a do danas njegov rad uspeo je da šokira i zadrži pažnju kao jedan od najboljih evropskih kinematografa.
Nesvakidašnji način snimanja i fotografije je prva stvar koju primećujemo u prvim minutima filma. Odnos ekrana 1.2:1 je izuzetno redak, a fotografiju kao celinu vidimo samo na par minuta uvodne špice.
Stari neimenovani bračni par u ulogama Daria Argenta i Fransoez Lebrun, živi svoj svakodnevni život. Ona je psihijatrica koja sama sebi prepisuje lekove, a čije se pamćenje gasi opakom demencijom, dok je on intelektualac koji piše knjigu o „snovima i filmu“.
Uvodna scena u kojoj oni bezbrižno spavaju u svom krevetu, menja se crnom linijom koja se polako spušta između njih i oni zauvek ostaju razdvojeni. Pratimo njihove živote odvojeno, u velikoj kući koja je puna knjiga, papira i uspomena na mladost i život. Žena šeta izgubljeno po kući , dok je muškarac fokusiran na pisanje svoje knjige kojoj daje veliku važnost.
Linija koja ih razdvaja razdvaja i njihove živote. Oni su potpuno izolovani u svojim svetovima. Dok nju odvaja njena demencija od realnosti, on je zaglavljen u svom intelektualnom balonu, mareći više za knjigu nego za bolesnu ženu. I kada su zajedno, oni nisu jedan sa drugim. Noe je sablasnošću želeo da prikaže i samu starost. Starost je dosadna, spora, usamljena i teška, protkana strahovima i krivicom. Iako „Vorteks“ mnogi smatraju „dosadnim“, Noe nije želeo da, kao u svojim ostalim filmovima odlazi u ekstreme, već je prikazao atmosferu koju je teško objasniti. Za razliku od prethodnika, filma „Klimaks“, ovde nema psihodeličnih iskustava mladih ljudi. Ipak, oba filma govore o gubljenju autonomije nad sopstvenim telom i razumom, pa publika doživljava neku vrstu horora tela, gde postoji neidrživa potreba za kontrolom koja je u takvom univerzumu nemoguća.
Većina konverzacija kojih retko ima u filmu je improvizovana, pa je glavna ideja da film pokaže fizičku teskobu starosti. Odnos koji gledalac uspostavlja sa onim što gleda, mnogo je važnija od narativa, a takva veza između čoveka i filma je emotivno zahtevna. Gledalac potpuno oseća tminu njihovih izolovanih života, njihove odvojenosti i usamljenosti, pogotovo žene, koja luta kroz svoj dom ne prepoznajući život koji je ranije živela. Nihlistička atmosfera besmisla okupira publiku, dok gledaju kako se njihovi životi gase, nestaju, a njihove stvari koje su njima bile simbol da su nekada živeli, nestaju kao da ni oni nikada nisu postojali.
Nema mnogo introspekcije, pratimo suvoparnu rutinu na putu ka smrti, eksterne sile koje kontrolišu živote nad kojima mislimo da imamo vlast. Nema grotesknih scena za koje nam treba jak želudac, samo repeticija koja predstavlja starost onakvu kakva je. Robstvo sopstvenog uma od kog ne možemo pobeći, dok se to ropstvo ne završi. Nema sentimentalnosti, nema tuge i patnje, samo usamljenost koja obuzima bioskopsku salu.
Uvodna špica kaže: „za one čiji će mozak pući pre srca“, a Noe nam dočarava da srce može da se slomi samo gledajući u podeljeni ekran, nesvesno gledajući u svoju moguću budućnost.
Autor: Bojana Zlatković
Izvor: PR služba CEBEF
Foto izvor: Tumblr, The Playlist
