NE MOGU SEBI DA POMOGNEM

Novinar

3 years ago

“Ne mogu sebi da pomognem”(Can’t help myself) je umetnička instalacija koja je nastala kolaboracijom umetnika Sun Yuan i umetnice Peng Yu. Prvi put je izložena 2016. godine u muzeju Gigenhajm u Njujorku, a nastala je kroz par godina rada ovo dvoje umetnika. Delo postoji u vidu mehaničke ruke koja ispušta iz sebe tamnocrvenu tečnost koja nalikuje krvi, dok je mehanička ruka povlači bezupešno ka sebi. U pitanju je delo konceptualne umetnosti pa su interpretacije mnogobrojne, što daje veliku vrednost ovoj instalaciji.

Suan Yun i Peng Yu su se upoznali na fakultetu u Pekingu, gde su zajedno proučavali slike oslikane tehnikom ulje na platnu, a i sami su se na počecima svojih karijera bavili slikarstvom. „Slikanje mi je pomagalo pri oslobađanju besa koji sam osećao kao dete. Moj otac je bio jako nasilan, pa kada bi se istresao na meni, naslikao bih scenu gde moj otac jede izmet“ kaže Suan Yun, kontraverzni umetnik. Peng Yu ipak ima malo drugačiju pozadinu, pa kaže da se od malena bavila slikarstvom koje je koristila kao metodu samodiscipline, jer je bila jako neposlušno dete. Oboje su od malena znali da će biti umetnici i da je to njihov životni poziv.

„Ne mogu da pomognem sebi“ je mešavina tehnologije i umetnosti. Ruka je napravljena od nerđajućeg čelika i gume, a veličina ove mašine je očaravajuća. Umetnici smatraju da tehnologija u 21. veku napreduje izuzetno brzo i izuzetno je bitna za svakodnevni život, čak je i neodvojivi deo istog. Ovaj robot je programiran tako da neprestano sakuplja tečnost oko sebe, dok tečnost iz njega i dalje curi. Mašina će jednog dana prestati da radi, pa to pridodaje tragičnosti onoga što ovo delo predstavlja.

Robot „umire“ na instalaciji 2019. godine.

Glavna ideja koja je prikazana je snaga volje. Umetnici naglašavaju da „iako tehnologija poseduje nadljudsku snagu i izdržljivost, ljudski um je onaj koji je pokreće i koja joj daje volju i nadahnjuje život.“

Jednom rukom robot pokušava da pokupi materiju oko sebe, izuzetno se zamara i eventualno će se iscrpeti i ugasiti. Razne socio-političke konotacije su vezane za mehaničku ruku, međutim jedna od najzanimljivijih i najtužnijih je ona koja se odnosi na samog čoveka. Snaga volje jednog običnog čoveka da se „pribere i sakupi delove“ je beskrajna, ali i on će se jednog dana umoriti i ugasiti. Tuga koja vlada atmosferom je skoro pa nepodnošljiva, a robot pravi različite pokrete, poput nekakvog plesa, dok posmatrači stoje sa druge strane stakla i tiho posmatraju patnju neživog objekta koja neodoljivo podseća na onu ljudsku.

Ideja da uživamo u patnji drugih radi zabave je široko rasprostranjena, pogotovo u masovnim medijima. Ljudi pate u tišini, ne pitajući nikoga za pomoć kada je ona možda neophodna i bivaju umorni sakupljajući sopstveni nered koji su napravili. Ovo je velika referenca na mentalno zdravlje, tugu i očaj u kojima se čovek davi i pliva, često ne znajući šta da radi sa njima. Frustrirajući postupak sakupljanja tečnosti koja se u suštini ne može obuzdati, kritika je čoveka koji očajno pokušava da pomogne sebi, iako je to ponekad beskrajan proces. Svaka individua bi volela da postepeno odmori od ličnog pakla u kome se nalazi, ali samopomoć je posao koji se neprestano dešava u životima, bez kog se u suštini ne može živeti.

Posmatrači su čak i osetili sažaljenje prema mašini, govoreći kako „izgleda kao da joj je potreban odmor.“

Sam naziv dela „Ne mogu sebi da pomognem“ nam ukazuje na težinu situacije gde iako se trudimo da nešto uradimo povodom sebe, povremeno samo pravimo još veći nered, pa i ako ponekad želimo da zastanemo i samo se odmorimo od tereta koji nosimo na leđina, naši instinkti nam govore da je to nemoguće.