Na programu ovogodišnjeg FEST-a našla su se dva filma regionalnih umetnika, koji iako inspirisani različitim motivima govore o istoj stvari, o onome što bi se danas moglo nazvati zaostavštinom bivše Jugoslavije. Radi se o filmovima Probudi me i Praznik rada.
Film Probudi me, slovenačkog reditelja Marka Šantića, govorio glavnom liku Roku, koji se budi u bolnici, gde je došao bez svesti posle nesreće.Više se ne seća devojke, posla i kuće u kojoj je živeo. Seća se samo rodnog grada i kuće koju je delio sa majkom i mlađim bratom. Ubrzo po povratku u rodni grad, Rok primećuje da više nije dobrodošao. Porodica i poznanici se prema njemu ponašaju drugačije. Dok boravi u svom rodnom gradu polako mu se sklapa mozaik uspomena, shvata koliko je njegova prošlost bila problematična. Shvata i da njegov mlađi brat ide istim, pogrešnim putem. Rok prvi put u životu prihvata odgovornost, želi da zaustavi lošu porodičnu istoriju i zaustavi njeno ponavljanje.
Izuzev amnezije glavnog lika, ovaj film se može okarakterisati kao balkanska verzija Američke istorije X , u kojoj se slovenački Edvard Norton – Jure Henigman bori da svog brata izvuče iz kandži njegovih bivših “prijatelja”, koji su, blago rečeno, netrpeljivi prema svemu što nije brendirano kao slovenačko (pa i ljudima). Najviši nivo netrpeljivosti se stavlja na muslimansko stanovništvo, ali se kroz radnju filma pominju i ostale narodi bivše Jugoslavije. Iako su autori kao izvor inspiracije za ovaj film izneli priču o migrantskoj krizi koja je pre nekoliko godina zadesila Evropu, takva doza netrpeljivosti prema muslimanskom stanovništvu u velikom može biti pospešena dešavanjima nakon raspada Jugoslavije.
Šantić je objasnio: ,,Svedoci smo redizajniranje istorije koja se odigrava poslednjih godina oko nas, mlađe generacije ne znaju toliko o zajedničkoj istoriji, manje čitaju, a više gledaju internet i imaju suženi krug informacija, a primetili smo i kolektivnu društvenu amneziju”.
Ipak, osim te kolektivne društvene amnezije koja nam je svima ostala u amanet, postoje i one strane naše zajedničke prošlosti koje nas na moment još drže na okupu. Jedan od takvih momenata je upravo Praznik rada – kao istoimeni film reditelja Pjera Žalice.
Radnja filma započinje kada nakon deset godina provedenih u Nemačkoj, Armin u gluvo doba noći dolazi u Bosnu i Hercegovinu. Prvomajski su praznici, tek je oženjen, želi da iznenadi oca Fudu. Oca nema kod kuće. Komišija kaže: “Uhapsiše Fudu, ko zna zašto. U mahali nemir. Fudo da je zločinac?!” Armin želi da sazna istinu, a komšiluk da proslavi Praznik rada. Komšije su raznih nacionalnosti, vera, zanimanja i godina, ali bez obzira nesuglasice i sve različitosti idalje ostaju uporni da zajedno proslave ovaj praznik koji se, kako i sami kažu, slavi samo kod nas. Glavne uloge tumače Muhamed Hadžović, Emir Hadžihafizbegović, Admir Glamočak, Boris Isaković, Aleksandar Seksan, Mirvad Kurić, Jasna Žalica, Branka Katić, i mnogi drugi. Iako šaljivog karaktera, film se bavi tematikom veoma aktuelnom za naše podneblje.
Kako i sam reditelj kaže: ,,Jako sam se trudio da napravim komediju, a napravio sam tragediju koja se strašno trudi biti komedija, i to joj ne uspeva. Naš život je takav i on će još dugo takav biti. Ne znam hoću li ikada doživeti da vidim promenu sveta na bolje. Ali to ne znači da ne možemo da pravimo filmove o tome, mi smo duhoviti ljudi bez obzira na sve”.
Pročitati i: Otvoren 51. FEST u MTS Dvorani
A na temu same zajedničke prošlosti dodao je: ,,Naš problem su nezaceljene rane, ali mi pogrešno postavljamo stvar kao lekar koji umesto da leči slomljenu ruku sa koje viri kost bavi se slezinom… i tako je i na lokalnom i na globalnom nivou… Nas pokušavaju ubediti da smo jedni drugima neprijatelji već 30 godina, a to nam samo stvara probleme”.
Ovim rečima završivši priču, ostavljamo umetnosti prostora da nas možda ona kroz svoja dela odvrati od mržnje i sukoba.
Autorka: Katarina Pejić
Foto izvor: https://www.fest.rs/press/materijal