U razgovoru otkrivamo u kom trenutku se rodila želja za filmskim platnom, kao i za olovkom i knjigom, koliko je teško biti danas umetnik u našoj zemlji i šta joj je sve to na ovom putu donelo.

Koja uspomena iz detinjstva ti je ostala upamćena kao najlepša?

Ovo je baš teško pitanje. Jedna od njih je na primer biranje novih piratizovanih VHS kaseta u Knezu, pa igranje sa njima kao da su lutke… Potrage za blagom na Kalemegdanu, plesanje uz Winx špicu sa sestrama (ja sam bila Blum), bakine pite od jabuka…

U kom trenutku se rodila želja da budeš iza kamere i stvoriš filmsko delo?

Bila sam opsednuta video kasetama i filmovima, koji su nam 90ih igrom slučaja bili na velikodušnom raspolaganju, znala sam sve dijaloge i zvučne efekte crtaća napamet i za mene druga opcija za karijeru od detinjstva nije postojala, iako nisam znala ni kako se to zanimanje zove. Ta kreativnost se u praksi prvo izrazila kroz pisanje i neke kućne filmiće o putovanjima, da bi zatim obe te strasti prerasle u nešto malo ozbiljnije.

Kakav je bio put od pisanja scenarija do kreiranja filma?

Želela sam da za svoj master film na London Film School napravim nešto što će predstaviti našu kulturu na malo drugačiji i lepši način od onoga kako smo inače predstavljeni u inostranoj kinematografiji (ćelavi kriminalci bez mozga). Ali, mi je bilo jako bitno da ta priča bude i lična.
Shvatila sam da su i moji roditelji planirali da napuste našu zemlju u istim godinama kada i ja, ali da je to kod njih prošlo još uzburkanije nego kod mene. Da se prebacim u to vreme, Eks Ju muzika mi je služila kao svojevrsni vremeplov. Pogotovo ,,Čuvam noć od budnih“, grupe Leb i sol, koji je bio na ripitu dok sam pisala.

Budući da je film sniman tokom korone, doživeli smo razne stresove – od okupljanja ekipe, odlaganja snimanja, vakcinacija u toku snimanja, nekako mi je nestvarno bilo da smo i uhvatili neki materijal između svih tih problema… Doživela sam ogromno olakšanje kad sam prvi put sela u montažu. Veliko hvala ekipi koja je tako nešto izgurala.

Kakvi su utisci publike koja je odgledala tvoj film “Čuvam te”?

To morate da pitate njih, do mene su stigle samo baš lepe stvari!
Energija na beogradskoj premijeri je bila magična, i rečeno mi je da je 92. godina prikazana veoma verodostojno, i da je u filmu uhvaćen duh tadašnjeg Beograda – što mi je bilo baš bitno. Zatim na festivalu u Kembridžu, u jednoj potpunoj Hogvortskoj atmosferi, ljudi su stajali u redu da pričaju sa mnom nakon filma. Stvarno je neviđen osećaj kad se neko zainteresuje za tih 20 minuta za koje si ti (i još dosta ljudi u različitim fazama projekta) crkavao godinama.

Koja je glavna poruka filma “Čuvam te”?

Nisam htela da nametnem nikakvu poruku, ali mi je ideja bila da inspirišem na slušanje svog unutrašnjeg glasa, i pored sve buke (od porodice, do društvenih mreža) koja veoma agresivno pokušava da nametne nešto drugo… I sa druge strane, davanje blagoslova svojoj deci i najbližima da to isto urade. Mislim da se samo tako slamaju negativni transgeneracijski obrasci i dozvoljavaju nam svima da rastemo.

Dobila si nagradu za najbolji scenario na Watersprite festivalu u Londonu. Šta za tebe znači pomenuta nagrada?

Mnogo mi znači da su inostrani žiri i publika tako dobro reagovali na jednu veoma lokalnu priču, u potpunosti na srpskom jeziku, i to u (uglavnom veoma pretencioznom) Kembridžu. Ipak, odobrenje srpske publike mi je bilo najbitnije, jer je ovo pre svega naša priča.

Osim u filmu, pronašla si se i u pisanju. Šta te je podstaklo da postaneš pisac?

Iskreno, kroz odrastanje sam se često osetila kao neko ko ne pripada društvu, i teško mi je bilo da pronađem prijatelje. Zato sam često sama crtala, pisala, pravila, izmišljala, čitala, gledala… Umesto dnevnika, pisala sam priče, pesme, likove i zaista bila puna inspiracije. Što sam više odrastala, unutrašnji kritičar je postajao stroži i bilo mi je teže da nešto napišem ako ga stoput ne izmerim. Sad se trudim da se vratim tom intuitivnom pisanju iz detinjstva, bez osuđivanja…

Koji je savet za sve buduće umetnike?

Ima ih mnogo, a neke i dalje moram i sebi da ponavljam. Svaka umetnost je tako teška ukoliko želiš da vodiš jedan iole normalan život… I ja još pokušavam da pronađem pravo mesto u njoj.
Meni je trebalo vreme da shvatim ovo – može da se desi da vam se nameću nepozvani mentori sa svih strana i da svi misle da sve najbolje znaju baš o tome što ti radiš, obećavaju neke kontakte, prilike… Ti misliš da nisi u prilici da išta odbiješ. To nije istina. Sve te ,,fenomenalne“ prilike zbog kojih sam osećala nervozu duše, su se na kraju izjalovile na neki način. Tako da savet za sve – gurajte svoje, gurajte ono što vam se sviđa i što osetite kao deo vas, i igrajte se!

Autor: Jovana Golubović
Foto: fest.rs/instagram