Nije to bila samo sloboda fizičkog tipa. Bio je to osećaj prostrt kroz više nivoa. Bila je to sloboda od svakog vida autoriteta. Imala sam samo njih tri koje su mi davale dovoljan osećaj sigurnosti. Udahnula sam slobodu drugog grada. Nepoznatog grada, kom je jedino zajedničko sa Beogradom bio upravo naziv ,,Beograd” uznad robne kuće koja nije radila. Bila je to sloboda neistraženog, malog grada, kome smo mi bile atrakcija. Najvažnije, izdahnula sam najteži osećaj vezanosti za njega. Bilo je to prvo leto posle tri godine koje mi je donelo slobodu uma, za kojom sam toliko vapila.
Kada ubediš sebe da si na drugoj planeri, život se postara da taj osećaj samo pojačava. Moguće je da doručkuješ u četiri popodne. Da trošiš pare, a da se one gomilaju, jer sve je tako jeftino. Da gledaš film o najvećem zločincu dvadesetog veka dok raspravljaš o bivšem dečku drugarice i da se smeješ. Da se ljuljaš na ljuljaškama ispred punog restorana, u jedan ujutro, sa dvadeset godina. Da završiš u praznom kafiću posle radnog vremena u gradu gde se sve zatvara posle ponoći. Da u dva ujutro poručiš toplu čokoladu, jer popriličan deo tebe i dalje ne daje sebe slobodi. Sloboda je prepuštanje, a prepuštanje je uvek opasno. Da po prvi put ti smiruješ uplašenu drugaricu i veruješ da će sve biti u redu. Da po prvi put osećaš vrtoglavicu avanture kao najlepšu sigurnost.
Ne znaš šta da očekuješ od njegovog pogleda koji skenira, ali ne seče dalje od površine. Ne znaš šta da očekuješ posle njenog tihog: ,,Ti si mu se najviše svidela.” Ne znaš šta da očekuješ od sebe koja je sigurna da se danas ne može pretvoriti u sutra, kao što se dva grada ne mogu spojiti. Dok sa druge strane vreba ista ti, koja gori od želje da vidi osmeh na tom licu prepunom ozbiljnih crta, koje prevazilaze njegove godine.
Osmeh izranja dok prilazi. Obično ime, neobičan nadimak. Prelepa površina plavih očiju, ali ta luka definitivno nije sigurna. Baš to te privlači. Previše si sigurnosti iskusila. Dok glumimo svoju nevinu, ljubavnu scenu, osmeh me hipnotiše ponavljajući tako opčinjeno: ,,Prelepa si. Prelepa si.″ Usne me dodiruju na sve načine želje za sadašnjim trenutkom. Sve vreme, moje misli su vrlo ustaljene i jasne: ,,Divno mi je, ali ovo je samo sad. Neću ga više videti. Ne treba mi to.” Kao da sam to izgovorila naglas, nežno me dodiruje prstima jednom rukom preko čela, a drugom preko usana: ,,Da bih te zapamtio.″
Sadašnji trenutak postaje izrazito sunčano jutro. Na dnevnom svetlu izgleda još bolje. Uliva više poverenja. Dopuštam da me vozi do vikendice realno nepotrebnom brzinom, sa realno lošim narodnjacima koji trešte iz radija. Ionako mislim da ništa što je realno više nije važno. Najviše mi prija moj realno preglasan smeh sa njom dok pokušavamo da ubedimo njih dve da je vožnja zabavna, a ne opasna. On mene pokušava da ubedi da će me zvati u pet, ali mu ne verujem. Niko me nikada nije zvao kada je obećao.
Nas četiri izlazimo pored reke da napravimo uspomenu na prvu, zajedničku, neprospavanu noć. I dok gledam to plavetnilo koje teče, setim se svoje slobode. Pitam se: ,,Da li sam zaista osetila miris slobode ili sam sebe zarobila u nekoj drugoj plavoj boji?”
(Kraj prvog dela.)
Dajana Mitrović
